Ne mogu da se setim

Prijavljujem ženi, odgovara: „Ljubavi, zaista genijalno.“

„Da li, međutim, da ovu genijalnost pišem za Buku ili za Danas“, pitam se naglas i odmah odlučujem da će to biti tekst za „Danas“ – treba da bude kratak i ubitačan, u skladu sa temom.

Za „Buku“ ionako imam dopola napisan tekst koji je prošle nedelje grubo prekinula svet o smrti Vese Simonovića. Dakle, „Danas“. Samo da ručam (sarmice od zelja) i malo dremnem pa bih mogao i danas da ga napišem (subota) dok je ideja još sveža.

Odvalim dva sata, probudim se totalno smrvljen i skoknem do ortaka. Blejimo mi tako, prepričavamo po četrdeseti put razvode naših roditelja, kad:

„Šta sam, bre, ono hteo da pišem?“, zabrinuto pitam.

„Pišeš novi roman, pominjao si i i neke drame“.

„Ne, bre, za „Danas“, u ponedeljak!

Znaš kakvu sam ideju imao!“

„Kakvu!?“

„Ne mogu da se setim!“

„Jel si zapisao, ti redovno zapisuješ sve što ti padne na pamet.“

„Nisam, nije bilo potrebe, ideja je bila toliko dobra!“

„Ali, sad se ne sećaš ideje.“

„Ne!“

„Znači, ipak je trebalo da je zapišeš.“

Proveravam ovog trenutka telefon, da je slučajno nisam zapisao: Pajdo baba, Šapić – trojanski konj, izmene Krivičnog zakonika, Koliko košta jedan Bilčik… Ovo je sve toliko bajato da očigledno mesecima ne pišem ideje za kolumne u telefon.

To sam, na primer, znao i u subotu, al reko’ ipak još jednom da proverim.

Vraćam se kući, sav uznemiren. Pitam suprugu (sedi za kompjuterom, radi mnogo teži posao od ovog): „Ljubavi koja mi je ono genijalna ideja pala na pamet za kolumnu?“

Zamišljeno gleda u miš, pa u tastaturu. „Ne mogu da se setim, ljubavi. Jesi zapisao u telefon? (inače, persiramo jedno drugom, ali da bi tekst zvučao malo normalnije, u njemu ne persiramo)

„Nisam!“, vrištim.

„Bila je toliko dobra da nije bilo potrebe!“

Oboje se naprežemo. Ide nam utoliko teže, jer je ona apolitična i uglavnom se sa mojim kolumnama upoznaje tako što ih oduševljeno čitam naglas, kad ih pošaljem Matkoviću.

Zamislite kako joj čitam ovo sranje. Ma, neću joj ni čitati. Blam. Početak kraja.

Već izvesno vreme ne mogu da se setim nekih ljudi, nekih mesta, nekih datuma i nekih događaja. Ne nekih, već mnogih. Računam, ako ih se ne sećam, ni ne treba da ih se sećam. Genijalne kolumne bih morao da se setim!

Pokušao sam da nađem rezervnu temu. Vučić kuka zbog predstojeće masovne gladi. O tome sam pisao za prošli petak. Kolektivno ludilo za KonZtraktom – nad tim mogu možda da se ispovraćam, ali ne i da pišem tekst. Jel juče možda bio maraton? Koga zabole.

Čim se setim, pišem ga.