Nemanja, moj drug iz klupe

Nemanja i ja išli smo u isto odeljenje, tačnije, sedeli smo u istoj klupi, u OŠ „Vuk Karadžić“, sve dok se u petom razredu nije preselio na Banovo brdo i promenio školu. Bliska drugarstva koja se uspostavljaju u vrtiću ili ranoj osnovnoj traju doveka.

Svirao je trombon na školskim priredbama, njegov otac nam je iz Francuske slao figurice iz „Ratova zvezda“, jednom su roditelji morali da me bude usred noći, jer sam sedeo u krevetu i vikao: „Kojiću, Kojiću!“ Kad smo imali zadatak da nacrtamo vojnika na straži, Nemanja je nacrtao vojnika sa bradom, zbog čega je od učiteljice dobio packu: „Kakav ti je ovo četnik?“ Nemanja je bio potpuno isti kao sada. Potpuno isto dete, koje je u međuvremenu izraslo u jednog od najbitnijih ljudi balkanske gitarske i svetske rege scene, u čoveka prelepog glasa, koji osim trombona virtuozno svira i gitaru, uz neograničen talenat za stvaranje muzike.

Nemanja Kojić ne krije ništa. Svi znamo sve njegove faze i sva njegova sranja. Nemanja javno i otvoreno deli sve što se dešava njemu i u njemu, najgoroj mogućoj publici – malograđanima, džiberima, licemerima i smradovima koji se napajaju tuđom nesrećom. Kad god ga murija startuje, mi znamo, kad god se napije, mi znamo, kad prestane da pije, mi znamo. Ima dosta njih koji mu u komentarima na Fejsbuku pružaju podršku, ali samo nas nekolicina vidi ono isto dete koje je i u detinjstvu često patilo ovako kako pati i danas. Zbog drugih stvari, doduše.

Dva dana pre incidenta u Rumi Nemanja Kojić objavio je na Fejsbuku da ne može više da peva. Fizički više ne može da izdrži. Voleo bi da svira gitaru ili trombon, ali pevanje mu, tako piše, predstavlja ogroman napor. Onda se desilo to u Rumi. Čim sam pročitao tu vest u jednom nazoviurbanom internet tabloidu, iskoristio sam privilegiju druga iz klupe i poslao sam mu SMS u kom je pisalo da ću uvek biti uz njega i voleti ga, ma koliko se retko viđali i ma koliko udaljeni bili.

Odmah me je pozvao. Bio sam prvi čovek s kojim je komunicirao tog dana. Prethodne noći bend ga je posle „incidenta“ napustio, a jedan drugi bend ga je, sa gitarom, pojačalima i trombonom, vratio kući. Srećom, nemate pojma kako zvuče naši razgovori. Ukratko, to su razgovori osmogodišnjaka. Pitao sam ga da li smem da napišem ovaj tekst („Naravno, bre“) i onda puno puta „volim te“, s obe strane, sa sve srculencima. Ponovo sam, zatim, otišao u senku, pa ću, ako mi se drug iz klupe opet oklizne na srpska govna, ponovo da ga podsetim koliko je zapravo veliki i koliko je za planetu bitno da bude živ i zdrav.

Samo nežno prema sebi, drugar.