Foto: Radenko TopalovićVerujem da se već nedeljama i vi pitate, isto kao i ja, šta se tačno dešava na Kosmetu. Petnaest sekundi posle poletanja Makrona iz Beograda, kosovska policija upala je u sve što je preostalo od institucija Republike Srbije na severu Kosmeta i time praktično zaokružila integraciju ovog dela naše odmetnute pokrajine u njen ostatak.
Prethodno su, dok nam je Vučić mahao Rio Tintom ispred nosa, na severu Kosova srpske vozačke dozvole zamenjene pokrajinskim, a Pošta Srbije proterana je iza Jarinja i Merdara.
Kosmet pokrajinom zovem još samo ja, a crvene linije kada je reč o ulasku Kosova u međunarodne institucije više ne postoje, pošto ih je, po priznanju Lajčaka i Stanoa, Vlada Srbije pre neki dan sama izbrisala.
Krunu ovog procesa čini pohovana piletina, koju su, u novootvorenom fast fudu u Severnoj Mitrovici, krkali Kurti i Svečlija, dok je kosovska policija privodila i tabala svakoga ko se usudio da negoduje povodom ovog gastronomskog rijalitija.
Ostaje još samo da se svečano otvori most na Ibru, kojim se upravo Kurti „vratio“ u Južnu Mitrovicu, posle klope.
Ni to neće biti problem, kao što nisu bile problem ni nove tablice, nove vozačke dozvole, te pretres (i zatvaranje) prostorija Kancelarije za KiM.
Ništa nije problem kada se sve lepo dogovori „briselskim“, odnosno „ohridskim“ sporazumom.
Ako je neko za miran suživot svih građana Evrope, to sam ja, a u Evropu ubrajam i deo Evrope koji je van EU. Ovo što se zbiva nije miran suživot, ni miran život, nikome, ni građanima Kosova, ni građanima Srbije.
Ovo što se zbiva obezbeđuje kratkotrajan miran san Aleksandru Vučiću, vođi pregovora s Kosovom, koji je postigao sporazum sa Kurtijem i Kvintom oko toga da se Kosovu ima dopustiti sve, a Srbiji ništa.
„Briselski“ i „ohridski „sporazumi zakomplikovali su nam život, zato što srpski režim mora da prikaže kako je Kosovo i dalje srce Srbije, otprilike kao i Knin, odnosno Beli Manastir.
Kad smo kod Belog Manastira, juče sam se podsetio kako je tekla „mirna reintegracija hrvastkog podunavlja u sastav Republike Hrvatske“, između 1995. i 1998.
Na marginama pregovora u Dejtonu, a pod senima ratnog poraza zapadnih srpskih vojski, rešavalo se i šta raditi sa teritorijama zvanim „SAO Istočna Slavonija, Baranja i Zapadni Srem“.
Tamo nije bilo „Oluje“. Dok je „prasrpski svet“ bio u nokautu, ova teritorija je u narednim godinama mirno reintegrisana u Hrvatsku, a ondašnji Srbi su se delimično reintegrisali, a delimično iselili.
Tako i Srbi na severu Kosova. Pod senima ratnog poraza iz 1999, te njegove mini-reprize iz Banjske, delimično mirno, uz poneki oružani eksces i policijsko maltretiranje, uz budno oko KFOR-a, tihu saglasnost Kvinte i punu podršku Beograda, oni se konačno negde integrišu.
U Kosovo.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
