Nesreća na radu

Matori i šontavi stoje kraj uključene mešalice i bez mnogo elana u nju ubacuju pesak.

„Dobar dan, radni narode!“, dranjem najavljujem dolazak, a oni se skrušeno postrojavaju jedan pored drugog.

„Gde vam je treći amigo?“, pitam, uveren da je uhvatio krivinu, što me dovodi na ideju da ga, čim se pojavi, poput zarobljenika na piratskom brodu nateram da hoda po nekoj od onih dasaka gore.

„Pao je juče“, izgovara matori, a meni desno oko kreće nekontrolisano da treperi.

„Pao?“, ponavljam i dodajem: „Posle pivceta?“

„Da.“

„Je l’ preživeo?“, pitam, a po njihovim njuškama vidim da nije.

„Nije.“

Šteta. Najbolji među njima je najebao.

„Gde mu je zamena?“, pitam matorog, svestan da moram da održim autoritet, kao i uvek kad se ovakvo sranje desi.

„Stiže ujutru“, odgovara kao posran, što mi ide na kurac, jer mi tako nabija osećaj krivice koji je malopre i sam od sebe počeo da se javlja. Sada je, zahvaljujući njegovom kenjkanju, u potpunosti nestao. Rešavam stvar na jedini mogući način.

„Je l’ buljavi, to jest pokojnik, imao porodicu?“, pitam strogo.

„Imao je dvoje dece. I ženu. I bolesnu majku“, odgovara šontavi.

„Sačekajte minut“, izgovaram i odlazim do kola. Otvaram gepek, a zatim i kofer sa stotkama. Grabim svežanj i krećem da brojim. Stigavši do pedesete stotke, zaključujem da je dovoljno.

Brojim još dvaput po deset stotki i sa svim tim parama vraćam se do one dvojice. „Ovo je za tebe, a ovo za tebe. Da vam smanji stres. Ovo“, gledam oštro šontavog i pružam mu butku od pet soma, „da daš porodici nastradalog.

To su pare od osiguranja za slučaj povrede na radu. Nemoj da je tokom transfera nešto nestalo. Jasno?“

„Jasno, gazda“, odgovara šontavi, koji ne može da sakrije sreću što mu se odjednom soma evra našlo u džepu.

„Ima li nekih pitanja?“, okrećem se matorom, koji mi i dalje unosi nemir svojom izdrkanošću.

„Nema. Nastavljamo po planu, gazda“, pruža sve od sebe da zvuči normalno, a vidim da mu i dalje nije pravo, kao da sam ja juče zabušavao i lokao pivčugu, a ne oni. Dođe mi da mu zavalim šamarčinu, ali odustajem iz praktičnih razloga.

„Tako vas volim. Ajde sad kućama, pa sutra ujutru odmorni na posao, sa novim kolegom“, odjavljujem se, okrećem im leđa i polazim ka bentliju, ispred kog se u međuvremenu našao neki ćelavi majmun u buljavoj mečki.

Mršti se, očigledno nezadovoljan što sam zaustavljanjem nasred ulice prekinuo njegovo putešestvije.

„Šta je, pederu!?“, izdirem se i potežem pištolj, a on ubacuje u rikverc i briše unazad.

(Odlomak iz romana Đubre, 2020.)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.