Novi narodni heroji

Avion u kome su se nalazili odmah po poletanju sa surčinskog aerodroma se srušio, baš tu gde se sada nalazi spomenik.

I dalje se dobro sećam tog ludačkog dana. Bio je čas OTO-a, treći u prepodnevnoj smeni, testerisali smo šperploče, kad se odjednom začula grmljavina mlaznih motora. Skočili smo sa stolica, istrčali na prozore, ali ništa se nije videlo. Samo se čula buka aviona, a nekoliko sekundi kasnije odjeknuo je gromoglasan prasak, od kog se sve zatreslo. Polegali smo na patos, a nastavnik Boža izvadio je pištolj i dreknuo: „Atomski sleva!“

Stajao je s oružjem u vazduhu, u ulozi komandanta naše novoformirane postapokaliptične odeljenske čete, a mi smo drhteći ležali na trbusima. Pošto se, ni kroz dva minuta, nije ništa desilo, osim što su sirene hitne pomoći, milicije i vatrogasaca vrištale Takovskom, nastavnik Boža je zadenuo pištolj natrag za pojas i izgovorio: „Kućama.“

A kod kuće, na sva tri kanala, ista vest: srušio se avion u kome su bili svi članovi Predsedništva SFRJ i svi predsednici jugoslovenskih republika, i to baš kada su poleteli ka Dubrovniku, na prvi, i to tajni, sastanak o budućnosti zemlje. Keva i ćale su nedugo potom došli, svako sa svog posla, uplakani. Mislili smo došao je kraj. Ko će da brine o zemlji ako je celo rukovodstvo izginulo?

Srećom, predsednik SIVa Marković i vojni vrh nisu bili u avionu, pa se stradanje Novih narodnih heroja pretvorilo, kako je pisalo u istorijskim udžbenicima, „u signal jugoslovenskim narodima da se trgnu iz reakcionarne apatije, te da smognu snage za još jedan veliki napor kako bi nastavili putem bratstva i jedinstva i ekonomskog napretka, pod senima šesnaest mučenika, njihovih sekretara i sekretarica, te članova posade boinga 737300, koji su u to ime položili svoje živote“.

Gledao sam ka crnim rukama, dlanova okrenutih ka nebesima, koje su, što su ih sunčevi zraci više obasipali, delovale još crnje, kada je u kancelariju banuo Đuro.

„Gde si, sokole!“, lupio me je presavijenom Borbom po ramenu. „Jesi li ispričao deci kako nam je zanimljivo na poslu?“

Imao je brkove, kao i ja, samo što su moji bili u fazonu Prleta iz Otpisanih, a njegovi više u fazonu Save Kovačevića, nakostrešeni i čupavi. Bilo mu je četrdeset godina, kao i meni, diplomirao je prava, kao i ja, samo ne u Beogradu, nego u Titogradu. Govorio je ekavicom, ali mu je crnogorski naglasak ostao.

(Odlomak iz romana „E baš vam hvala“, 2017.)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.