Novi narodni heroji 1Foto: Radenko Topalović

Uključio sam “Obodov” laptop i okrenuo se ka prozoru. Kancelarija je gledala na bulevar Novih narodnih heroja, iza koga se nalazilo Veliko ratno ostrvo, iza kog se nalazio Dunav, iza kojeg su se, na njegovoj levoj obali, pomaljale dve ogromne šake od kamena, spomenik članovima Predsedništva SFRJ i predsednicima republika, koji su izginuli u avionskoj nesreći, trećeg juna, 1989.

Avion u kome su se nalazili odmah po poletanju sa surčinskog aerodroma se srušio, baš tu gde se sada nalazi spomenik.

I dalje se dobro sećam tog ludačkog dana. Bio je čas OTO-a, treći u prepodnevnoj smeni, testerisali smo šperploče, kad se odjednom začula grmljavina mlaznih motora. Skočili smo sa stolica, istrčali na prozore, ali ništa se nije videlo. Samo se čula buka aviona, a nekoliko sekundi kasnije odjeknuo je gromoglasan prasak, od kog se sve zatreslo. Polegali smo na patos, a nastavnik Boža izvadio je pištolj i dreknuo: „Atomski sleva!“

Stajao je s oružjem u vazduhu, u ulozi komandanta naše novoformirane postapokaliptične odeljenske čete, a mi smo drhteći ležali na trbusima. Pošto se, ni kroz dva minuta, nije ništa desilo, osim što su sirene hitne pomoći, milicije i vatrogasaca vrištale Takovskom, nastavnik Boža je zadenuo pištolj natrag za pojas i izgovorio: „Kućama.“

A kod kuće, na sva tri kanala, ista vest: srušio se avion u kome su bili svi članovi Predsedništva SFRJ i svi predsednici jugoslovenskih republika, i to baš kada su poleteli ka Dubrovniku, na prvi, i to tajni, sastanak o budućnosti zemlje. Keva i ćale su nedugo potom došli, svako sa svog posla, uplakani. Mislili smo došao je kraj. Ko će da brine o zemlji ako je celo rukovodstvo izginulo?

Srećom, predsednik SIVa Marković i vojni vrh nisu bili u avionu, pa se stradanje Novih narodnih heroja pretvorilo, kako je pisalo u istorijskim udžbenicima, „u signal jugoslovenskim narodima da se trgnu iz reakcionarne apatije, te da smognu snage za još jedan veliki napor kako bi nastavili putem bratstva i jedinstva i ekonomskog napretka, pod senima šesnaest mučenika, njihovih sekretara i sekretarica, te članova posade boinga 737300, koji su u to ime položili svoje živote“.

Gledao sam ka crnim rukama, dlanova okrenutih ka nebesima, koje su, što su ih sunčevi zraci više obasipali, delovale još crnje, kada je u kancelariju banuo Đuro.

„Gde si, sokole!“, lupio me je presavijenom Borbom po ramenu. „Jesi li ispričao deci kako nam je zanimljivo na poslu?“

Imao je brkove, kao i ja, samo što su moji bili u fazonu Prleta iz Otpisanih, a njegovi više u fazonu Save Kovačevića, nakostrešeni i čupavi. Bilo mu je četrdeset godina, kao i meni, diplomirao je prava, kao i ja, samo ne u Beogradu, nego u Titogradu. Govorio je ekavicom, ali mu je crnogorski naglasak ostao.

(Odlomak iz romana „E baš vam hvala“, 2017.)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari