Oda praznom Beogradu

Naravno da nije, on je samo preopterećen seljačinama, banditima i mamlazima, a njih sada nema. Joj, koliko je dobro žmurećki nalaziti parking mesto, konzumirati sladoled na ćoškiću, bez susretanja drugog ljudskog bića tokom višeminutnog čina izjedanja.

Uf, koliko je strava što nema dečurlije s pištoljima i bakljama, nema ih. Otišli su kod babe na selo, ili mesec dana na more, kao i većina ostalih.

Zapanjujuće je koliki nam je standard i koliko love imamo kada svaki Beograđanin ima ne za jedno nego za dva mora. I dobro je što je tako.

Dobro je, jer da para nema, ne bi bilo ni praznog Beograda, jedinog Beograda koji je u ovim komplikovanim vremenima podnošljiv. Sednete u kola i vozite s jednom nogom izbačenom kroz prozor. U papučama ste. Nema špica. Ladno ga nema uopšte, ni u tri, ni u četiri, ni u pet, nikad.

Prizor Gazele kojom, kao da je 1976, normalno prolaze motorna vozila, nezaboravan je. Neprekidno su mi uključene taksi kamere, da se neprestano uveravam kako je Beograd i dalje prazan, kako je i dalje lep.

Sada je Kopaonik pun. Sada je Zlatibor pun. Sada je Sutomore puno, sever Grčke takođe, hrvatska obala i mnoge druge obale predstavljaju privremeno utočište uništiteljima (čast izuzecima) našeg grada.

Oj, Beograde, joj, Beograde. Kako su lepe tvoje letnje zore, kako su dirljivi tvoji letnji sutoni. Kako su super tvoje mačke, koje kuliraju na sred ulice, kojom prolaze automobili jednom u dvadeset minuta.

Kako si samo lep, o, Beograde, tako prazan, kao da prizivaš neke nove Beograđane, neke normalne ljude, vidite koliko ima mesta, ima mesta za sve! Upadajte dok se gremlini ne vrate.

Novih Beograđana, međutim, nema. Ima samo onih koji su zbrisali van grada i koji će se, bolesni od korone, izgoreli od sunca, sa ojedima, stomačnim infekcijama i tragovima uboda komaraca, prečnika 18 cm, vratiti nadrkaniji nego što su otišli, jer bilo je dosta svađanja i dreke na letovanju. Vratiće se, da iskale bes nad sugrađanima, članovima porodice, a i Beogradu, u krajnjoj liniji.

A kad se vrate, ulazimo u novi krug pakla. Postepeno. Jer, kad jedni dođu, drugi odu, a za njima treći.

Zahvaljujući popularnosti letovanja van sezone, praznjikavost grada počinje već u junu i traje do kraja septembra.

U julu i avgustu to nije praznjikavost, već lekovita praznina.

Dobro, biće protest protiv kopanja, biće na njemu dosta sveta, ali Beograd voli proteste.

Njegove ulice, uličice i trgovi uvek će nasmejani dočekati svakoga ko se bori za pravdu.

Vrhunska pravda za Beograd bila bi kada bi u njemu živelo za trećinu manje ljudi.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.