Oj, Dragane! Kud si pošo

Jedna od takvih bilo je delegiranje Zdravka Ponoša za predsedničkog kandidata i tim povodom nisam bio nimalo nežan, jer sam tada mislio da su izbori pred nama pravi izbori, da će na njima biti nekog izbora, odnosno prilike da se promeni vlast, makar u Beogradu.

Vlast se, međutim, ne menja samo na izborima, a ne menja se ni u jednom danu. Nemam pojma da li su protekli izbori uopšte bili pravi izbori, ili samo formalnost, koju smo morali da obavimo, da bismo došli do onoga što je bitno, a to je period posle izbora.

Iz prve ruke dobio sam informaciju da je strategija EU ubrzan ulazak celog regiona u ovu zajednicu. Jedino Vučić sa svojim medijima i vojskom slepih poslušnika ima resurse da obavi ovaj zadatak, s obzirom na to da je opozicija primorana da se uvlači u dupe nacionalistima i rusofilima, koje je upravo Vučić marljivo uzgajao sve ove godine.

Da li je to radio da bi se večito održao na vlasti ili da bi se našao u situaciji, da ako baš mora, on bude taj koji će sebe lišiti vlasti, zna samo mali majmun koji lupa činele u Vučićevoj glavi. Vučić, dakle, nema izbora, što znači da ni mi nismo imali izbora, odnosno izbore, te da je, kao što i priliči narkokleptokratskoj banana-republici, sve unapred brižljivo isplanirano spolja.

Već u izbornoj noći, Vučić, koji više nema većinu ni u parlamentu, ni u Beogradu, već samo pobedu u prvom krugu predsedničkih izbora, priziva Dragana Đilasa, naglašavajući kako su njih dvojica najviše stradali u predizbornoj kampanji.

Đilas je brzo odazvao ovom zovu i predložio sastanak na kom će tema biti beogradski izbori. Sastanak je održan. Opozicija je podivljala, zapravo deo opozicije, a deo vrlo glasno ćuti. Građani su pomahnitali. Đilas je izdao, Đilas radi za Vučića.

Sastanak, ubeđen sam, nije bio ni Đilasova ni Vučićeva ideja, već naređenje spolja, da se odmah uspostavi primirje u srpskom hladnom građanskom ratu, te da se pređe na izvršenje postavljenog zadatka.

To je jedino logično objašnjenje za Đilasov potez. Druga opcija je da je Đilas rešio da izvrši političko samoubistvo i samoga sebe, poput Vuka Draškovića, 2000, izopšti iz opozicije. Ako je Đilasov zadatak da Vučiću pomogne da izvede salto mortale, istorijski sastanak je znak da je sve krenulo po planu. Ako je Đilas rešio da se politički samoubije, onda tek nema nervoze – kao i 2000, opozicija će se bez njega lakše i čvršće ujediniti.

Svakog jutra izgovorite u ogledalo: „Od mene ništa ne zavisi.“ I ja se ponekad zanesem, pa zaboravim na to. Vučić je, rekao bih, izgubio vlast, a da to nismo ni primetili.