Pakao u Vuka Vrčevića

Vozač kombija, Rom, nimalo nežno izbacuje putnike napolje i uteruje ih u školsku zgradu. Zatim se vraća u kombi i odlazi.

Stojim u redu za glasanje. Ima nas tridesetak, a jedino ja nisam Rom. Dvojica ispred mene se preslišavaju za koga glasati. Levi, koji jedva stoji na nogama to pita desnog, a ovaj mu, smejući se, odgovara: „Pa, za Vučića“. Romkinja, koja stoji na vratima, a koja je, tad to shvatam, neka vrsta njihovog kontrolora, dobacuje: „Samo ti uđi, sve ću da ti pokažem.“

Stiže novih dvadesetak Roma, žena-kontrolor viče: „Ovamo!“ i oni kreću pravo na vrata. „U red! U red!“, opominje ih. Na glasanje ulaze po troje, žena sa vrata ih odvodi do stola, gde pokažu lične karte, a potom im se odmah uručuju glasački listići. Idu do prvog stola, jedan zaokruži svima, ubaci papire, izađu. Dolazim na red. Čujem ženu sa vrata kako se dere: „U red, u red!“

U mom slučaju procedura je besprekorna. Sprej, lična karta, birački spisak, glasački listić. Likovi koji sede za stolom izgledaju kao da ih je neko tukao motkama. Nikome ne piše na čelu iz koje je stranke, ali jedna žena mi se osmehnula, pa je pitam: „Šta je ovo?“ „To je Vuka Vrčevića BB.“ „Svi su na toj adresi?“ Klima glavom „Zna li se koliko ih je?“ Ostali je već mrko gledaju, a ona tiho odgovara: „Ne.“

Izlazim napolje. Nekoliko Roma cupka ispred škole, a dvojica malo dalje, sede na stepeniku i piju pivo. „Braćo, ko vas natera po zimi na ovo?“, pitam. Žmirkaju vragolasto. „Daj nešto sitno, kume, sreća da te prati“, glasi odgovor. Dajem nešto malo krupnije. „Jel vas plaćaju da glasate?“ „Nama ne“, glasi odgovor. „Ovom iz kombija plaćaju?“ Žmirkaju vragolasto. „Jel ste svi iz Vuka Vrčevića?“ „Tako piše u ličnoj karti“, glasi odgovor. „Znači, niste?“ „Nismo, kume“, odgovara onaj što sam mu dao pare pošto je cugnuo iz limenke i zaključuje susret sa: „Bog ti dao zdravlja i sreće.“

Eto, to vam je Vuka Vrčevića, bez broja. Svima koji su se zgranuli mojim opisima tog kraja i stanja u kom se nalaze srpski Romi, savetujem da svrate u neko od „nehigijenskih“ naselja i lično se uvere kakvim životom vlast nagrađuje romsku glasačku mašineriju. Svuda po Srbiji je isto. Cela romska zajednica je talac naprednjačke organizacije za otimačinu glasova, a zauzvrat ih drže ispod svakog nivoa ljudskog dostojanstva. S obzirom da može da škodi izbornim rezultatima, tabloidni „moral“ i naprednjačka fašistička „korektnost“ svakoga ko se usudi da piše o ovome nazvaće rasistom.

(Autor je učesnik kampanje romske organizacije Romag „Da se lepše razumemo“)