Pendrek

„Ovaj… spušten?“

„Ne.“

„Ne znam, nisam merio.“

„Uporedi s nečim. Je l’ veliki kao top?“

„Oh, nije baš toliki.“

„Pa, koliki je onda?“

Setio sam se malog crnog kožnog pendreka mog pokojnog dede, sa olovnim proširenjem na vrhu.

„Recimo kao pendrek.“

„Toliki ti je?“

„Ne kao pandurski pendrek. Kao onaj manji, od mog dede.“

„‘Aj se vidimo?“

Tokom vožnje trolom na Konjarnik, nisam preterano razmišljao o tome zašto idem kod Jelice. Jednostavno sam išao.

Bez problema sam našao njenu zgradu.

Popeo sam se na drugi sprat i pozvonio na vrata s njenim prezimenom.

Na sebi sam imao šorts i duks Exploited.

Kosu nisam namazao pivom, već pastom za zube. Jelica mi je otvorila u bademantilu.

Izgledala je malo deblje nego u osnovnoj, a i kosa joj je bila duža. Kad me je ugledala, napravila je izraz lica, kao da joj se zgadio ceo svemir, ali je vrlo brzo negde pronašla osmeh.

„Bože, kako si se promenio. Ovuda!“

Došli smo u sobu. Soba je imala samo ormar, krevet i TV. Jelica se izvalila na krevet i rekla mi da se raskomotim. Seo sam pored kreveta. Na patos.

„Ne na patos. Ovde!“, odmakla se na desnu stranu kreveta i tapkala rukom po njegovom slobodnom delu.

Seo sam pored nje. Roze bademantil se razvezao, ali Jelica kao da nije marila. Videli su se blagi pregibi na stomaku, videle su se bele gaćice.

Brushalter nije imala. Mogla se videti desna bela polulopta kada se nalaktila ka meni. S vremena na vreme mi je trljala rukom butinu.

„Jaoo, pa ti si sad pravi metalac, je l’ tako?“

„Panker.“

„Što si se tako ukočio? ‘Oćeš da gledamo TV?“

„Hoću.“

Uključila je TV. Tamo je bila specijalna emisija o ratu. Jelica je promenila preostala dva kanala, a na oba je bila ista emisija.

Gledali smo. Leševi su bili poređani po dvorištu.

Neki su imali brade, neki su bili u papučama, neki u kućnim haljinama.

Svi su bili ukočeni, s rukama i nogama okrenutim ka slavonskom nebu.

Skrenuo sam pogled na Jeličinu sisu koja je pretila da skoro cela ispadne napolje. Zatim sam se vratio leševima.

Neki od njih su imali rupu od metka na čelu, a neki nisu imali pola glave. Nekima je glava visila o niti, a nekima je falila ruka ili noga.

Zamislio sam Jelicu u tom stanju.

Odmakao sam se.

Odgledali smo emisiju do kraja. Posle je išao Dnevnik.

A na njemu isti oni leševi od malopre, ali i neki drugi. Ponovo rupe u glavi, ponovo krv i noge uperene ka nebu.

Razmišljao sam na šta će ličiti deca koja odrastaju uz ova sranja. Ja sam odrastao uz Branka Kockicu, pa sam ispao ovakav.

Oni će valjda biti bolji. Pogledao sam na sat.

„Kada poslednji trolejbus prolazi ovuda?“, upitao sam Jelicu.

„U jedanaest i deset.“

„Morao bih da krenem.“

„Pa, ako baš moraš…“

(Odlomak iz romana „Ples sitnih demona“, 2001)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.