Foto: Radenko TopalovićKada je prvi put najavljena akcija aktivista, građana i stranaka „Petnaest minuta tišine“, za petnaest poginulih u Novom Sadu, bio sam u fazonu da je to odlična ideja, da petnaest minuta zaista ne predstavlja ništa, pre svega za one koji će se akciji odazvati, ali i za one koje će akcija na petnaest minuta zaustaviti, imajući u vidu da je nadstrešnica železničke stanice petnaestoro ljudi zaustavila zauvek.
Pomislio sam tad i još uvek tako mislim, kako ne bi bilo previše ni da svakog dana sve stane na petnaest minuta. Petnaest minuta su skoro pa ništa. To je upola manje vremena nego što vam treba za jedan obilazak društvenih mreža. To je šest puta manje vremena u odnosu na to koliko traje jedna fudbalska utakmica. Petnaest minuta je pet puta kraće u odnosu na to koliko se vikendom čeka na ulazak i izlazak sa parkinga TC „Galerija“.
Ovo je toliko mali vremenski period da ga lako može odvojiti svako i pauzirati svoj život u pomen onima čije je živote mafija koja vlada državom, izgradnjom, budućnošću i smrću, ugasila.
U odnosu na višesatne blokade saobraćajnica, petnaest minuta nedeljno znatno manje utiče, ali i diskretno obogaćuje živote onima koji ne učestvuju u ovoj akciji.
Sve što treba da uradite ako se zateknete u kolima petkom, a ispred vas se neko zaustavio na petnaest minuta, jeste da iz njih izađete, protegnete se i tako se priključite pomenu.
Da ovo ipak ne prođe dostojanstveno potrudila se upravo organizovana banda koja je kriva za smrt građana u Novom Sadu. Na mirne ćutače i stajače poslate su glavate mrcine u kožnjacima i sa kapuljačama, da se deru, da ih psuju, guraju i udaraju. Na većini punktova na kojima je u Beogradu trebalo sve da stane na petnaest minuta, ove spodobe su se pojavile i svojim ponašanjem slavile smrt.
Da sumiramo: imamo na ulicama Srbije ljude koji su eventualno u riziku od pravljenja prekršaja stajanjem na kolovozu i imamo bandu koja na ovo uzvraća izvršenjem krivičnih dela, u vidu fizičkog napada na građane, pesnicama, kišobranima, a neretko i automobilima. Imamo i policiju, koja se, za sad, pravi mrtva, a kad vozač nasadi čoveka na haubu, prisutna plavo-bela škoda krene po burek.
Ono čega najviše imamo jeste većinska Srbija koja ne bi da se meša. Oni uživaju u svojim balončićima, nadajući se da sutra neka nova nadstrešnica ili terasa novogradnje neće pasti na glavu njima ili njihovoj deci. Nije problem u banditima od kojih je vlast satkana i koji će udarati, a ako treba i ubijati, kad god im se naredi.
Problem je u onima koji u sebi još uvek ne nalaze dovoljno hrabrosti da se pridruže ljudima koji petkom u osam do podneva javno zastanu i zaćute na petnaest minuta.
Polako. Ima još vremena. Ima još nadstrešnica. U jednom trenutku biće više ljudi na ulicama nego među zidovima. Ili nas neće biti.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
