Petsto kec

Beli listići su takva tema, jer su ih na taj nivo podigli politički imbecili, kojima su i ovog časa beli listići krivi što su izgubili vlast i što im otežano ide ponovno pentranje na vlast. Problem sa temama za sva vremena je to što o njima ne može da se piše sto puta, nego samo jednom i to jednom je bilo prekjuče.

Tek kada sam iste večeri kačio tekst posvećen sajmu knjiga, kao „Ubitačno br. 499“, skontao sam da su „Beli listići“ ‘ladno bili moja petstota kolumna u „Danasu“. O, ne. A imao sam tako lepe ideje za tu jubilarnu kolumnu.

Ložio sam se cele prošle nedelje kako će izgledati pisanje mog petstotog teksta, trebalo je to da bude prava mala svečanost – i pisanje i slanje i objavljivanje.

I bilo je. Ali ne onako kako sam ja to zamislio. „Beli listići“ su, očekivano, izdominirali. Oni su obeležili ne samo našu noviju prošlost, sadašnjost i budućnost, oni su toliko moćni, da su se utrpali da, umesto ove, budu moja petstota kolumna.

Dobro, ovo će, dakle, biti svečani tekst o mojih petsto kolumni na poslednjoj st(r)anici „Danasa“. Toliko mi se ovo „poslednja st(r)anica“ dopalo, kad mi je u jednom tekstu palo na pamet prošle nedelje, da sam Draži predložio da se od petstote kolumna više ne zove „(Ubi)tačno“ već „Poslednja st(r)anica“.

On mi je odgovorio „Pa, dobro, ako ti je baš stalo“, posle čega mi više uopšte nije bilo stalo do novog naziva kolumne. Verujem da je od samog naslova veći problem bio kako tolika slova prelomiti u odnosu na slova koja čine „(Ubi)tačno“, tako da nema ni veze. Ako jednog dana budemo štampali zbirku ovih kolumni, bilo bi trulo da im nasred knjige menjamo naziv.

Zbirka će se, dakle, zvati „(Ubi)tačno“. Ako je bude. Ne znam šta bih još napisao u ovom svečanom petsto prvom trenutku. Znao sam da će ovaj posao biti uživanje. Znao sam da mi neće biti teško da se uzdržim od psovanja i vređanja, jer tako mi je poslodavac sugerisao, a ja sam vrsni profesionalac.

Nisam znao da ću usred pisanja ovih kolumni biti relociran i da ću ih pisati sa desetak različitih lokacija, a naročito sam se obradovao kada sam, vozeći se zapadnjačkim lakim metroom pre nekoliko nedelja, doživeo prosvetljenje, koje je uticalo na to kako ove kolumne danas zvuče.

Osetio sam se bezbrižno. Osetio sam se na sigurnom. Osetio sam da više nemam prava da penim, srčanim i patetišem, poput onih koji su zarobljeni u Srbiji i pišu o tome šta se u njoj dešava.

Skontao sam da nisam dužan da sa poslednje st(r)anice dodatno pojašnjavam ono što su vam prednje strane „Danasa“ detaljno i verno prenele.

Došlo je, konačno, vreme da radim ono što najviše volim. Da (se) zezam. Hvala vam svima. Živela Srbija.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.