Pikavcem protiv Divčibara

DŽipčine koje jurcaju unaokolo, namrštene glavudže koje iz njih gvire, objekti u izgradnji, koji ovo mesto ubrzano pretvaraju u „Zlatiborski pakao 2.0“, te zversko noćno urlikanje petkom i subotom, koje bi možda neko pripisao drekavcu, zveri koja ponekad kolje ovce u ovim krajevima, potpuno su ljudski, da ne kažem srpski fenomen.

Ko zna, možda drekavac ni ne postoji, možda turistička stoka silazi do seoskih kuća i u svojoj razularenoj bahatosti pridavi ili zakolje nečiju životinju. Oseća se tamo taj duh „Došao sam ovde, ovo je sad moje, jebaću vam majku, jebeno drveće, cveće i usrane ptice“.

I tako se neka konjina uspentrala na Ljuti krš pre nekoliko dana, stala na ivicu litice da popuši pljugu i razmisli kome će sledećem da napakosti, komšiji, ženi, kumu, prodavcu lubenica, a onda je bacio pikavac u provaliju, okrenuo se, seo u džipa, prdnuo, nasmejao se naglas i otišao u tri pičke materine. Kad je pikavac pao na nisko rastinje, posuto borovim iglicema, buknuo je požar.

Slučajno, to je najlepši deo Divčibara. Pun lekovitog bilja, crnog i belog bora, breze i bukve, ptičica, životinjica. Ko ga jebe, nek gori. I zaista, ko ga jebe, požar se za jedan na proširio sa jednog na deset hektara i približio nadomak prvih kuća. Gledam na televiziji vatrogasce, stoje i čekaju. Ako vatra krene gde ne treba (jebeš prirodu, važne su vikendice), da uključe ono malo vatrogasne opreme i reaguju.

Za to vreme, samo nekoliko stotina metara dalje kao da se ništa ne dešava. Beogradske seljačine nabile su se u zgradurine s apartmanima, a posebno bahati će podići šator u dvorištu između zgrada, raspaliti roštilj i urlati na decu da im donesu pljugu. Još malo dalje, neka vucibatina se pentra jednom od pešačkih staza, spreman da na kraju svog polusatnog kardia, pripali pljugu, zagleda se na jug, zapad ili već neki kurac i baci opušak u nisko rastinje i lepljive borove iglice.

Stiže novi talas vreline. I to baš za vikend. „Savršena oluja“ za srpske planine. Spoj sunčevog divljanja i divljanja idiota koji će pobeći iz grada da se poseru, pardon, da zapale ono malo lepoga što je preostalo u ovoj zemlji prokletih džibera. Zato, ako hoćete da sačuvate glavu na ramenima i čista pluća, ostanite u velegradu, najlepši je kad je prazan, a vazduh će svakako biti čistiji nego na planinama koje će na 34 stepena možda goreti i same od sebe i bez vaših pikavaca.

Do tada gledajmo na vestima kako se divčibarski požar širi, a oni sa manje mozga gledaće to i uživo.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.