Pismo KFOR-u

Nadamo se da te ovo pismo zatiče u dobrom zdravlju i raspoloženju. Odmah da pređemo na stvar, ali ipak malo izokola. Možda se ne sećaš, davno beše, došao si u našu južnu pokrajinu 1999, pošto si nas, pod svojim matičnim imenom NATO, odvalio od bombardovanja.

Danas u istorijskim udžbenicima piše kako smo te, iako mnogo slabiji, pobedili, pa se strateški povukli, čisto da bismo ispoštovali onu staru: „Srbin pobedi u ratu, a onda izgubi u miru.“ Kako mi odosmo, eto tebe, da osiguraš mir preostalim Srbima i bezbednost srpskim svetinjama, nemoj da te lažu da je bilo drugačije.

Srpsko stanovništvo odbranio si, pa… nemamo reči kojima bismo opisali takvu efikasnost. Sledeći put, ako ga slučajno bude, slobodno se malo manje potrudi, da ne bi ko pomislio da zauzimaš stranu u konfliktu za koji nismo krivi ni ti, ni mi, već zna se ko.

Možda si primetio, dragi KFOR-u, da se situacija u našoj južnoj pokrajini malo zakomplikovala, nikako zahvaljujući nama, a tek tebi, Bože sačuvaj.

Toliko puta smo ti se za ove 23 godine zahvalili zbog uspešnog čuvanja srpskih svetinja i srpskog naroda, nijedanput nismo prekršili ni slovo iz Kumanovskog sporazuma, pa nam je stoga jedna super ideja pala na pamet.

Mislili smo, sam ćeš provaliti, kako na svakih pet dana dižemo borbenu gotovost, pa ćeš se, shodno tome, setiti stavke u našem sporazumu, koja veli da se, uz tvoju ljubaznu dozvolu, u pokrajinu može vratiti hiljadu pripadnika naših oružanih snaga.

Tebi to, možda, ne znači puno, ali mi smo se najviše radovali baš tome i evo, bićemo potpuno otvoreni, dižemo se na oružje svako malo ne bi li se, dragi KFOR-u, konačno setio da nas pozoveš da se u tom simboličnom broju vratimo, eto, ne mora na celo Kosovo*, može samo na sever.

Pošto poziv nije stigao, odlučili smo da ljubazno pozovemo sami sebe. Kupili smo dosta lepog ruskog (brisati ruskog) naoružanja, šteta da se iz njega ne pripuca.

Dragi KFOR-u, nemoj odmah da se duriš, ako kažeš ne može, mi nećemo. Ako nam se slučajno nešto omakne, nemoj odmah da si na kraj srca, pa da nas bombarduješ, nismo mi Slobodan Milošević, mi smo samo njegovi bliski saradnici.

Eto, toliko od nas. Da se javimo, da predložimo, ništa manje, ništa više. Imamo i valjan razlog što smo postavili onoliko haubica ispred Jarinja, ali polako nam nestaje mastila i hartije, pa nećemo stići da taj razlog podelimo sa tobom.

Hajde, pa ti vidi, ako može, bilo bi super, ako ne može, opet super, tako je – kako je, samo bez ljutnje i prenagljenih reakcija. Još jednom, hvala na svemu što činiš za naš narod i izvini ako ti je ovo pismo na bilo kakav način poremetilo proslavu ustaškog (brisati ustaškog) Božića.

Hvala unapred na pozitivnom odgovoru (da li je drugačiji uopšte moguć). Ljub. Srbija. Piece (proveriti stranu reč).“

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.