Počinje škola života

Žedni krvi, svi mladi moraju biti obučeni za upotrebu vatrenog oružja, a ne samo oni kojima tata poznaje vlasnika streljane.

Svi mladi momci, tačnije, mada vlast, velikodušno, služenje vojnog roka nudi i mladim damama i siguran sam da će navala na kasarne biti izvanderna i apsolutna, bez obzira na pol.

Vatreno oružje, s kojim mlade, ipak, može upoznati i neko drugi, a ne samo država, tek je prva od blagodeti koje će deci, ali i roditeljima, kako je to ispravno primetio naš premijer Kolin Robinson Čela, doneti obavezno služenje vojnog roka u trajanju od sedamdeset pet dana.

Regruti će se, po svoj prilici, prvi put u životu, suočiti sa zabranom upotrebe mobilnog telefona i radostima čišćenja kruga kasarne ili, još slađe, kolektivnog klozeta.

U nedostatku „pametnih“ aparata, moći će napokon da koriste svoju pamet u svrhu glancanja vojničkih čizama.

U kasarni nema da biraš društvo, nego će ti drugovi biti svi vršnjaci, iz bilo kog dela naše domovine, bez obzira na koeficijent inteligencije ili stepen obrazovanja.

Tek u vojsci se nauči kakvi sve biseri čuče u našoj društvenoj školjci, a zahvaljujući tom saznanju, te iskustvima iz spavaone i usiljenog marša, svaka nedaća u daljem životu i radu biće premostiva.

Nema ništa lepše nego kada se, posle sviranja povečerja, svi glasno smeju horu prdeža, tom zovu radosti momačkih creva, koji će uslediti posle hasanja čuvenog vojničkog pasulja, što umalo da ostane deo istorije, ali se, hvala vlastima, vraća u velikom stilu na jelovnik onih kojima je takva hrana najpotrenija, našim vojnicima.

Eto. Već dugo se šuškalo o vraćanju obaveznog vojnog roka. Neke generacije su ga, na žalost, propustile, ali dečaci i momci koji smelo stupaju u život, neće. Nije sedamdeset pet dana dovoljno, svi ćemo se složiti, ali je dovoljno za početak.

Javnost je, za sad, zatečena ovom odlukom, ali će, kladim se, vrlo brzo srpskim putevima, u suprotnom smeru, početi da jurcaju automobili, za čijim će volanima biti budući regruti, koji će, pijani od sreće, trubiti u znak slavlja zbog svog odlaska u vojsku.

Mame i tate trenutno liju tihe suze radosnice, a kad se zapeva „Moj Milane“ na prvim ispraćajima u kasarnu, svaka čestita srpska kuća poželeće da ima takvo slavlje, pa će se muška deca ubuduće, zahvaljujući ovoj mudroj, državotvornoj i vaspitnoj politici, ubrzano rađati, samo da bi stigla na red za vojsku, a roditelji doživeli organizovanje ispraćaja za petsto zvanica.

Čestitke svima, živela Srbija.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.