Pola litre ulja

Kada imaš uverenje da nisi normalan, u mom slučaju to je šifra F43.1, posttraumatski stres sindrom, u nekim danima je i izbacivanje đubreta izazov. Odlazak u pekaru isto. Jednostavno, ne mogu. Ko je lud da ide u market na ćošku. Lekovi su mi pomogli da toga makar budem svestan, ali ne i zbog toga besan. Ovog puta propustio sam sa spiska oftamologa, kapiram da ima vremena, još uvek sve lepo vidim kada buljim u mobilni.

Auto je, međutim, bio kritičan. Od prethodnog servisa prevezao sam 27.000 kilometara (čujem vas, čujem vas), ali sve to prešao sam tokom relokacije. Za svako svraćanje u Beograd da vidimo roditelje, auto sašije dva soma kilometara dovde i natrag. Stoga mali servis treba da se radi na svakih šest meseci, koliko ubijam kilometražu.

Ja sam ga uradio posle dvadeset meseci, a možda i ne bih da mi Srećko nije rekao da je Ivan otvorio servis, ne smem da kažem kako se zove i gde je, jer će odmah da mu dođe inspekcija.

To je bila ključna stvar. Za „vijetnamski sindrom“ bitno je u Vijetnamu uvek imati sigurne varijante, sa minimumom stresa. Zovem Ivana, on kaže Mare dođi kad hoćeš, tu sam. Posle šest dana skupio sam živce da odvezem autićko kod Ivana. Servis mu je na Dušanovcu (nije, ali liči), nebo plavo, drveće se povija, soliteri u daljini, kućice u blizini, žuti mačak na haubi i odjednom je mali servis postao velika terapija.

Mislio sam da ostavim kola, pa da odem do grada da platim sudsku taksu za žalbu na presudu u slučaju „Šapić plače u klonji“, ali Ivan reče:

„Možeš malo da posediš, tamo ti je šveps“, i ja sam se setio doba kada sam vozio micubiši lanser (2001 – 2006), koji sam servisirao kod Ćube, u Vinči, blejući sat, dva, tri, u njegovom servisu kraj Dunava. Ovo me podsetilo na to i čim me nešto podseti na tako lepa vremena, serotonin zapeva u mojoj glavi i ja rekoh Ivanu: „Brate, biću tu, da, hvala ti.“

Diže auto, stavlja kantu ispod i pušta ulje. Curilo je dobrih sedam sekundi. Doneo mi onu kantu, da mi pokaže pola litre crne uljčine, čisto da i ja shvatim koliko je čudo što je auto uopšte preživeo.

Pa dobro, preživeo je, zaključujem, mazim žutog mačora, gledam napolje i prisećam se vremena u kojima su svi bili živi. Ta vremena su se nakratko vratila. Malo me iznenadilo kad sam shvatio da u motor idu čak četiri litre ulja, pa mi je sinulo zašto je auto bilo lenj u poslednje vreme.

Ivan nije hteo da mi naplati ruke, samo je rekao: „Molim te, dođi za deset hiljada kilometara.“

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.