Pomozimo predsedniku!

Pored stola, u zelenilu, postavio je dve table i dva panoa, na kojima će grafolozima i psihijatrima ponuditi tumačenje sopstvenog rukopisa, kako bi nam bilo lakše da mu pomognemo.

Njegov nastup, naravno, nisam pratio, jer ja nisam stručno lice za predsednikove poremećaje. Kao najvažniji deo istupanja, izdvojena je ponuda građanima da izađu na referendum o opozivu predsednika. Velikodušno, ali nije izvodljivo, bez obzira što je završilo na naslovnoj strani Blica. Nije izvodljivo jer je predviđeno ustavom koji više ne postoji.

Prema važećem ustavu, moguć je eventualno opoziv predsednika u narodnoj skupštini, na inicijativu najmanje trećine narodnih poslanika i to pod uslovom da je Ustavni sud zaključio da je predsednik pogazio Ustav.

Problem je, dakle, višestruk. Pre svega, Ustavni sud neće, kao što nije ni prethodnih 705 puta, reći da je naš Žvalica kršio Ustav, iako jeste. Tu je zatim prosta većina koju predsednik ima u parlamentu. Od toga nikako ne može da se napravi dvotrećinska većina koja bi ga opozvala.

Kako je moguće da student za primer ovako omane? Neko će zlonamerno reći „Smrad se folira, bukvalno nas zajebava“, a ja ću reći braćo, ne prenagljujte.

Predsednik je učio prava početkom devedesetih, u doba kada se Radno pravo, na primer, oslanjalo na samoupravljanje. On svoje znanje nije apgrejdovao jer je morao poslednjih trinaest godina da se mlati sa nama, pa nije ni primetio pravne promene koje su se desile.

Očigledno je da predsednik vapi za pomoć. NJegovi mediji su potpuno izgubili kontrolu, pa ni ne primećuju da neprekidna kampanja blaćenja kritičara režima zapravo škodi već okrnjenom predsednikovom autoritetu.

Oni nemaju pojma da narod vrišti od sreće, kada na nacionalnoj frekvenciji gledaju odlomke iz podkasta, u kom se izgovara ono što svi znamo, ali neki ne smete o tome otvoreno da pričate.

Na glavu su mu se sručili i protesti protiv rudarenja, na kojima smo mogli da vidimo nadrealne scene, kao što je horsko pljuvanje našeg milog Žvalonje u sred Uba, jednog od njegovih najtvrđih uporišta.

Njegova armija kapilara otkazuje poslušnost u toj meri, da je morao da ih naguzi u loznički stadion, kako neko ne bi utekao sa obeležavanja godišnjice Oluje / litijumskog kontramitinga.

Moj drug Dragan Đilas Gagi rekao je da postoji jednostavno rešenje, a to je da predsednik podnese ostavku. E sad, znate kakav je Gagi, malo prek, pa je možda njegov inženjerski ton onemogućio ovoj poruci da dopre do Žvalkovog poluskuvanog mozgića.

Ja sam zato uvek dobronameran, jer volim našeg predsednika, pa ću mu poručiti: Dragi šašavko, olakšaj sebi, podnesi ostavku odmah. Svi će se obradovati.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.