Potpuno nov soj kuge

Izgleda upravo onako kako zvuči preko telefona – uspaničeni pederko. Dokopao sam se Beograda oko osam uveče, cepajući usput sumanute količine belog.

„Je li, je l’ bazdim?“, škrgućem zubima i naginjem se preko velikog stola od punog drveta. On najpre uzmiče, a onda mi bojažljivo njuši ćelu.

„Pa… oseća se recimo na mošus mačora…“, zaključuje oprezno, a ja napokon sedam u stolicu preko puta njegove fotelje. Ekran laptopa osvetljava mu lice. Slika Žvalavog visi na zidu iznad bendžamina kome je skoro sve lišće otpalo.

„Kakva, bre, kuga?! Zar nismo s tim završili u vreme cara Dušana?!“, vičem.

„Ovo je potpuno nov soj, ne znamo kako se pojavio, nemamo pojma otkud komarci kao prenosioci, zašto baš na deponijama, ali najgrđe je ipak…“, zastaje na trenutak, a onda nastavlja tiho, kao da mi odaje tajnu zagrobnog života, „to što je ova bakterija otporna na sve poznate antibiotike.“

„Je l’?“, pitam, a vilica mi se trza.

„Da. Superbakterija.“

„I baš kod nas, mamu joj jebem“, gunđam, pa vadim kokain i prosipam priličnu količinu po njegovom fensi stolu. Drškom od pištolja ga trapavo mrvim i crtam tri debele linije. „Može malo, a?“

Gleda me kao krava mrtvo tele pre nego što odgovori.

„Pa, u stvari, možda bih i mogao.“

Vučemo.

„Dobro, šta hoćeš ti sada od mene?“

Sav se izbuljio, daveći se u usisanoj linčugi. Odjednom skače iz fotelje, treska šakama o sto i euforičnim, a istovremeno plačnim glasom, skiči:

„Moramo da smislimo šta ćemo ako zaraza nije zaustavljena! Tačnije, vi morate! Koga god sam pitao za pomoć, za savet, bilo šta, svi su rekli ne može ništa bez Dragiše.“

E pizda im materina pokvarena, borim se s uzburkanim mislima.

„Ako zaraza nije zaustavljena…“, mrmljam, posle čega ćutim određeno vreme. Napolju jauče sirena hitne pomoći. „Nadajmo se da je zaustavljena, eto, to je plan.“

Zuri u fleke od kokaina na stolu, a vilica mu se stegla.

„Ne znam ko te zaposlio, ne znam koje si škole završio, ne znam zašto se baš ti baviš sranjem ovih razmera, a ne neko drugi“, držim kratku lekciju. „Ne znam šta umišljaš da je ovo. Ako si mislio da je ovo zemlja sa unapred pripremljenim planovima za svako sranje koje može da nas strefi, grdno si se zajebao. Nismo u stanju da se izborimo ni sa jačom grmljavinom, a superkuga… Ako se to sranje nastavi, najebali smo.“

„Ali…“, pišti. Međutim, ni posle deset sekundi ne nastavlja rečenicu.

„Nema ‘ali’… To je to. Ako neko zna kako stvari stoje, to sam ja. Ovo nije država, već organizacija za pljačku i šverc i ništa više od toga.“ Naginjem se ponovo ka njemu, što dočekuje razrogačenih očiju. „Ništa više“, podvlačim.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.