Prekjuče sam ocu, igrom slučaja, odneo dve ruže u pet i deset posle podne. Radno vreme groblja je do šest. LJudi, odavno se nisam tako lepo proveo.
Ušao sam sa Severnog bulevara, gde su na istom mestu boravili đubretarski kamion, beli opel nasred trotoara, sa ljutitim čičom za volanom, jedna šezdeset petica koja je pokušavala da skrene ka gradu i njih desetoro koji su mukama autobusa svedočili sa ćoška, ne bi li se ubrzo zaleteli ka stanici.
Prošavši kroz kapiju groblja, svi ti životi u neprekidnoj docnji, nervozna ljudska postojanja sa F dijagnozama, ostala su iza. Ispred mene, grad mrtvih.
Mislio sam da će biti bolje osvetljeno, ali valjda niko ne dolazi na groblje kada padne mrak, pa gori jedna sijalica na svakih dvesta metara, ostavivši ostatak ovog nemog mesta u skoro potpunom mraku. Samo se diskretni plamen sveća u crvenim plastičnim ambalažama vidi tu i tamo.
Neko je bio.
Pre mraka, ostavivši malo svetla za sobom, svojim mrtvima, njihovim komšijama i meni, koji sam ovde zalutao posle dana. Na prvom račvanju, mogao sam da biram – desno, u potpuni mrak ili levo, ka narednoj grobljanskoj rasveti. Levo.
Na sledećem račvanju nisam imao izbora – morao sam desno. Tamo mi je ćale. U potpunom mraku, on i ostali u njihovoj ulici tuge, čekaju da neko svrati. Bio sam ovde sto puta preko dana, ali po mraku nikad. Od sad, samo po mraku.
Svetlost Beograda i buka njegovog antiživota su daleko. Čuje se nedefinisana buka koju prave živi. Ovde vlada jasno definisana tišina, koju prave mrtvi. Naši fini, tihi mrtvi. Evo ćaleta. Umalo da ga omašim. Tu je cveće. I jedna sveća, koja polako nagoreva svoj crveni plastični dom.
Gori i jedna preko puta malo niže. Neko je bio, neko je otišao. Ne volim sveće u plastičnim kućicama otkako sam na unutrašnjoj strani jednog metalnog poklopca video logotip jednog keksa.
Idem dole, pa levo, pa pravo. Kroz mrak. Večernje nebo iznad crnog groblja narandžaste je boje. Sveće u crvenom gore tu i tamo. Od jednog nadgrobnog spomenika učinilo mi se da je čovek.
Pitam se da li bi, kada bih isprskao suzavac ispred sebe, u njegovom dimu ugledao siluete duhova kako plešu. Miriše reš pečen tost.
Neko je voleo tost, izgleda, dok je bio živ. Kasnije, na Zvezdari, shvatio sam da je to u stvari smrad zagađenog vazduha, koji na groblju, eto, miriše na tost.
Jedino iole osvetljeno mesto je aleja velikana. Odmah ispod nje je crkva. Gospodin sede kose broji kestenje u radnjici sa ikonama, tamjanom i crkvenim kalendarima.
LJubazno mi prodaje sveću, koju palim u kapelici preko puta. Još neke sveće gore. Neki su bili, upalili ih i otišli.
Ćaletova gori mirno. Krećem, da se još jednom zaustavim kraj njega, u njegovoj, poslednjih dvanaest godina, novoj ulici.
Bukvalno nikog živog nisam sreo usput. Predivno.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.