Predsednik sa lajnicama

Beše jednom jedan predsednik.

Nema šta nije imao – tri tovara blaga, četiri tovara oružja, pet tovara golih momaka.

Istovremeno je, ipak, bio i srećan i tužan i to ne samo zbog psihijatrijskih dijagnoza, već su ga pritisle mnoge velike brige, baš u doba godine kada vlada najveća radost i kada se u ljudima rađa nada za lepše sutra.

Američke sankcije pritisle su predsednikove narko-klanove, strane službe pretile su dokazima o umešanosti članova njegove porodice u organizovani kriminal, neposlušni narod blokirao je puteve i mostove zbog nekog prokletog rudnika, koji ga je još pre godinu dana potplatio sa dva tovara blaga, kako bi mogli da rudare tamo gde su najlepša voda i najčistiji vazduh.

Osobe od najbližeg poverenja otkazale su mu poslušnost i više ništa nije moglo da ga uteši osim čarobnog praha, čistog holandskog, prva ruka i oblačenja ženske odeće.

I tako, u novogodišnjoj noći, dok su se svi spremali da se napiju, nažderu, plaše kučiće petardama, a onda zapale restoran, usamljeni predsednik prerušio se u devojčicu sa šibicama i krenuo u šetnju svojim ličnim Gradom Opranih Para, kraj reke divne braon boje.

Prolazili su ljudi u crnim limuzinama i neko od njih je primetio: „Gle ovu kobiletinu, sva je u ritama, a nama je stranka dala sve! Jupi! Crkni, nakazo!“ Šta sam to stvorio, rasplakao se predsednik.

Da se uteši, iz kutije sa šibicama, u koju je štekovao malo čarobnog praha, cepnuo je lajnicu i uskoro se pred njim ukazaše ogromne punjene lignje, baš kakve mu je mama donosila da jede na velikom odmoru, u gimnaziji.

Dejstvo čarobnog praha beše kratko poput plamena šibice i lignje nestadoše.

Predsednik, koji se nalazio ispod najviše kule u Gradu Opranih Para, ponovo se sneveseli.

„Na šta ovo liči. Napravili su je po projektu koji je visio naopačke. I kako su je ovo ukrasili, kao ciganski vašar.“

Cepnu predsednik novu lajnicu i pred njim se ukaza prošlost, kada je bio mlad i zadužen za gašenje novina.

To su bili dani, to je bila prava moć, a ne ovo sad.

Ništa nije realno, da me nema svaki dan na televiziji čak ni najgluplji penzioneri me ne bi voleli.

Predsednik kresnu još jednu lajnicu, pa još jednu, pa još jednu, pa još jednu, jer tako to ide sa šibicama, čuj mene lajnicama, što ih više uzimaš, to njihova magična moć kraće traje.

Ujutru, kada su sa obližnjeg splava išli na kurve, neki funkcioneri predsednikove stranke zatekli su tužan prizor. Siromašna devojčica sa šibicama obesila se o najveći luster na Savskoj promenadi.

Otkud luster na promenadi? Pa, ovo je bajka, deco. „Gle ovu nesrećnicu“, primetio je jedan debeli, ćelavi. „Obesila se. Nekom je život majka, a nekom maćeha, he he. Nego otkud joj patike od tri soma evra?“

Kraj.