Prevod predsednikovog izvinjenja

Hteo sam, imam ja svoj mali spisak, ali su mi rekli nemoj, budi civilizovan, uživaj u moći i enormnom bogaćenju, a ja sam im lepo odgovorio džabe sva moć i sve pare, kada oni koji su mi se najviše zamerili i dalje dišu, uključujući i smradove iz školskog dvorišta. Osvetiću im se svima kad-tad, ali trebalo je sve to ranije, mnogo ranije.

Koliko sam godina protraćio glupirajući se po televizijama, nisam pošteno ni stigao da uživam u svojim espadrilama od devedeset hiljada dinara i vinčugi od pet hiljada evra. Kako da uživam, kada isti zagađeni vazduh kao i ja, udišu monstrumi koji me užasno nerviraju. Izvinjavam se svima, a pre svih, samom sebi, zbog tog ogromnog propusta.

Moj mali spisak se u međuvremenu proširio, sad je to jedan fini debeli spisak za tamanjenje i hapšenje, ali slaba je to uteha, kad se osvrnem na prethodnih deset i više godina, tokom kojih sam zbog polomio na hiljade kvaka zbog tih ništarija. Izvinite, dragi građani, izvinite drage kvake. Neće biti dovoljno ni dvaput da ih pregazim valjkom, da bi se ova greška ispravila.

Izvinjavam se svim članovima stranke kojoj sam nekada bio predsednik što im nisam dopustio da skrate za glavu svakog ko bi mi izazvao povišen krvni pritisak, ma ko to bio. Bili su u pravu, ja nisam. Govorio sam, ako pobijemo sve koji me nerviraju, neće ostati niko da upravlja zemljom, a ispostavilo se da je trebalo još pre deset godina da se proglasim za jedinog dovoljno kompetentnog da upravlja društvom, krcatim imbecilima, smradovima i gadovima.

Izvinjavam se, još jednom, samome sebi, jer sam se budio uplakan u tri noću, posle svega petnaest minuta sna, zbog toga što su me i u snovima proganjali oni koji me proganjaju na javi. Tolike pretnje smrću, toliki atentati, sve je ostalo nekažnjeno. Do sad. Hteo sam da glumim kako umem da podnesem kritiku. Pogrešio sam. Ne umem. Hoću da satirem. Hoću da satirem i gazim i izvinjavam se i na kraju ovog pasusa, kao i na njegovom početku, samom sebi, što nisam satirao ranije, brže, jače i bolje.

Kažu, ima vremena, osvetićeš im se. Hoću, ali to neće izbrisati godine koje sam protraćio tolerišući nagori ološ, njihove uvrede i pretnje, zbog kojih danas s roditeljima ne mogu ni tri cela praseta da pojedem bez štucanja i suza. Zašto? Da bi mi se na grbaču nakačili studenti. Proždraće mi EXPO, sjebaće nam kreditni rejting, a za sve sam to ja kriv, jer nisam posao završio na vreme i uterao svima strah u kosti. Izvinite.“

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.