Promene u novoj godini

Možda je to ista jakna, samo oprana. U svakom slučaju, promena koju sam uočio, bacajući đubre. Bacio sam samo dve kese đubreta, a ume da ih se nakupi i šest. Zagađenost je samo 158, a sinoć je bila čak 164.

Komšinice koje imaju običaj da odvrnu tehno u vreme kada pišem kolumnu (ponedeljak, 12:45) ali samo na pola minuta, ovaj put su otpanjile skoro ceo minut. Eto još jedne promene. Ne smeta mi. I to je promena.

Deo torte koji smo dobili od moje keve, smazali smo prethodne noći u jednom cugu, a uobičajeno bi bilo proždiranje iz dvaput. Uspeli smo da odgledamo 12 minuta filma „E.T. vanzemaljac“, a nekada bismo izdržali i celih 18.

Opazio sam i promene u svom bioritmu. Zaspao sam oko 23 sata, a umem da zaspim i u pet ujutru. Probudio sam se u panici dva sata kasnije, pa sam nekako opet zaspao u četiri. Mislim da su pomogli proja i jogurt. I melatonin.

Ne mogu da se setim šta sam sanjao, a inače mogu, u stvari, upravo sam se setio, bilo je jezivo, a obično je odvratno.

Već drugi dan zaredom, potapanje glupavog splava je jedina vest. Do sada bi neko nekoga već ubio ili bi barem predsednik najavio rat, ili bi premijerka nešto lupila, desio bi se neki povod za uobičajenu kolumnu, a ne za ovu, koja svojim sadržajem predstavlja određenu promenu u odnosu na ono na šta ste navikli.

Ima, doduše i nečega što se ne menja. Recimo, „maca koja prosi“. To je takoreći „naša“ ulična mačka, mada je doduše i mačka svih koji joj daju da jede. Ona stalno sedi na svom kamenom stubu, skrivena iza granja komšijskog ružinog grma.

Eno je tamo i ovog časa. I dalje je šarena, sa belim šapama.

Kad budemo izlazili do prodavnice, ona će skočiti sa svog stuba na haubu komšijinog beemvea, uz jedno mekano „tup“ i otpočećemo našu neobičnu komunikaciju. Ova maca, naime, ne mjauče, ona samo otvara usta.

Ona se ni ne mazi, ona pred nama igra, vrti se ukrug, supruga i ja dozivamo je „Maco, maco“, a ona uzdignutog repa koji vibrira, ide po haubi čas tamo, čas onamo.

Onda ti onjuši prst, pa obrne krug, pa opet i još jedanput, pa siđe sa kola na trotoar, pa se prepadne kad čuje da nailaze kola, a i ja se malo prepadnem, jer se setim da je Vulin šef BIA.

Onda nam konačno da da je malo pomazimo, pa nastavi da pleše ukrug, dok kroz komšijsku ogradu proviruju glavice mačića, verovatno njenih.

To će se promeniti kada se mačići budu odvažili da krenu u svoju veliku životnu avanturu, pa će jednom prilikom pokisnuti, a neka budala će pomisliti da je to mokro mače na ulicu palo s oblaka, pa će ga kidnapovati i napraviti mali kidnaperski oglas u kom od neznanaca traži da mačetu umesto dosadašnjeg, pruže novi „zauvek dom, ja bih, ali sam alergična na mačiju dlaku“.

Inače, „maci koja prosi“ i dalje fali pola repa.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.