Foto: Radenko TopalovićSkrenuo sam od Mladenovca ka Topoli i smorio se, pošto mi je poslepodnevno novembarsko sunce išlo pravo u oči. Video sam jedva desetak metara ispred sebe, ali je i to bilo dovoljno.
Ništa me nije moglo iznenaditi. Osim eventualno nekog deteta na biciklu, ili nekih kola uparkiranih nasred puta iza krivine, ili neke krave koja je zaključila kako je trava ukusnija s one strane asfalta. Ali kada bi čovek razmišljao o takvim stvarima, nikada ne bi sedao za volan.
Stigla mi je nova porukica. Nepoznat broj.
Volim da pušim tvoj nabrekli k***c. Obrisao sam je.
Posle dvadesetak minuta stigao sam u Topolu, da bih zatim nastavio ka Rudniku. Kako su krenule serpentine, tako tako i sunce nije sijalo neprestano, već tu i tamo.
Posle nekoliko minuta, stigla mi je nova porukica i ja sam se mašio za telefon da vidim od koga je, ali mi je pažnju privuklo to što je put odjednom skretao ulevo, a ja nastavljao pravo. Ko zna kuda…
Nisam video od sunca. Pritisnuo sam kočnicu, ali auto je proklizao i poleteo još brže u nekakvo žbunje, jarak, jebem li ga, prebrzo se sve dešavalo. Stegao sam volan. Imao sam vremena da pomislim samo: E, jebiga, a već sam se zakucao u neko silno granje, u dnu nekog jebenog jarka.
Od siline udarca, pločica CD plejera izletela je napolje. Motor se ugasio. Mrdnuo sam rukama i nogama i ukapirao da ne samo što sam živ nego sam izgleda i neogreban. Jebeni pojas spasao mi je glavu od udaranja u šoferku.
Na pet metara od kola ugledao sam malu planinsku reku preko koje je išao most na koji sam propustio da skrenem.
Odvezao sam pojas, otvorio vrata i ispao napolje, a sa mnom su ispali i prazna plastična flaša od kisele vode, moj mobilni i nekoliko primeraka Crvenih noktiju, pošto se papir u koji su bili zapakovani pocepao.
Zatim sam seo pored reke da malo iskuliram. Kola su bila razjebana. Branik je bio odvaljen, levi far polomijen, levi spoljni retrovizor odvaljen, prednje levo krilo ulubljeno, gepek nagnječen i šoferka rascvetana.
Koji sam ja degen. Jebale me porukice. Jebala me promocija. Nisam pojma imao da li da zovem policiju ili da se vratim peške za Topolu, nisam pojma imao koji je telefon Ivane, vajarke iz Ivanjice, da joj javim da otkaže promociju. Put je bio nekih pet metara iznad mene i drndavi jugo se zaustavio na mestu s kog sam sleteo.
„Brate, sad ću ja u Topolu po pomoć!“, urliknuo je neki neobrijani.
„Ne treba, brate, okej sam! Samo malo da iskuliram i nastavljam put!“, doviknuo sam mu odozdo, a on je sačekao nekoliko trenutaka, gledajući čas u mene, čas u moja razlupana kola.
„Jesi siguran, brate?!“, doviknuo je.
„Jesam, brate“, odgovorio sam mu i on je upalio jugo i otišao.
Ostao sam sâm, sa cvrkutom ptica i žuborenjem reke. Pozvao sam ćaleta.
„Alo“, javio se.
„Šta radiš?“
„Evo, dremam malo, posle ručka.“
„Ajde, dolazi po mene. Uleteo sam u jendek na Rudniku.“
(Odlomak iz romana „Sve crvenkape su iste“, 2006)
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
