Proslavljanje poraza

Naravno, neće tu biti parizera, hleb će biti organski, iz posebne pekare, a u njemu će biti uvozna šunka od ćuretine, bez karagenana.

Ni pas neće onaj parizer iz crvene korpe. Elem, spremao sam se za tu idiotsku akciju i moram da priznam, posle jedanaest godina na vlasti, malo mi se sve smučilo.

Parizeri, pasulji, punjene lignje, vino ovo, vino ono, a ja bih, eto, pio samo sok od jabuke, ali ne onaj što sam ga reklamirao, taj je dobar da se s njim čisti NJC šolja.

Ko zna kako bih izdržao nastupajući PR nastup da nije bilo proslave poraza, koju su u moju čast, tog utorka uveče, priredili moji podanici, moj Šapipicika, moji košarkaši, moj Noliša i moj Beogradski sindikat.

Bilo je predivno. Prethodne noći, u Beograd su doleteli moji srebrni momci koji sijaju zlatnim sjajem. Rekao sam Šapipipkiću da im rezerviše balkon, trebalo mu je neko vreme da shvati o čemu pričam, ali onda je moj nalog preneo nadležnim službama i sve je bilo pripremljeno za manje od četiri i po sata sata.

Dobri moj Šapkulicika. Jedan sat pre balkona, zakazao sam svečani prijem kod mene.

Poručio sam mojim srebrnim momcima i mom srebrnom Kariju da ne dolaze bez poklona, ali i ja sam bio izdašan. Pripremio sam im svakome po dvadeset pet hiljada evra, verovatno pare koje su građani najradije izdvojili do sad, a da toga nisu ni svesni.

Da su pobedili, dobili bi po dvesta soma, ovako, za proslavljanje poraza, mislim da je super lova – svaki od njih može da kupi po kuću u Vojvodini, gde će da se tušira vodom punom arsena.

Poklonili su mi dres sa potpisima, divno, koristiću ga kao otirač za cipele, a dobio sam i loptu za basket, takođe s potpisima, koju ću da koristim kada budem deci mlađoj od dvanaest godina lupao banane. Da sve bude još emotivnije, postarao se moj dobri Nolulence, koji je predložio da bude padobranac na slavljenju poraza.

Rekao je da ne bi bilo loše da tamo bude i neko ko je negde i pobedio, kad već ja, koji sam dvaput pobedio u prvom krugu predsedničkih izbora, ne smem na balkon.

Primetio sam da bi bilo lepo da tom prilikom zaplače, a on se složio. Pitao je, doduše, šta ako mu ne dođu suze na oči, a ja sam mu predložio da sa sobom ponese malo crnog luka, ne može da omane.

Onda su se košarkaši srdačno grlili sa Šapkulencetom, pa sam ja, kao centralni objekat slavlja, držao dirljiv govor, pa su izašli na balkon, pa su moji ljudi dole popalili navijačke baklje, pa je moj Nolule, uz pomoć crnog luka, plakao, a ja sam, iz senke, plakao dok je moj Sindikat izvodio „Baladu disidenta“.
*Život je lep. Osim kad treba da se pravim kako jedem parizer.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.