Pucanje balona od kišnice

Istina je, malerisao sam ovde, danima, javno prizivajući fijasko. U prepodnevnim časovima, u petak, sve je, međutim, delovalo kao savršena mašinerija za dovlačenje ljudske sile autobusima na zborna mesta. Mislio sam, ovaj će ipak da nam pokaže ko ume da dovuče najviše sveta ispred Skupštine.

Malodušnost mi je rasla sa svakom novom Instagram pričom. Brada mi je drhtala dok sam posmatrao nasmejane grupe fanova NJegove Niskosti kako marširaju u potrazi za centrom glavnog grada. Odakle im snaga za osmehe, odakle im mesta u dušama za radost. Možda su stvarno veseli, možda niko nije morao da ih tera, možda zaista vole frika, nisam bez veze napuštao zemlju.

Ide snimak naprednjaka koji pokušava da zaustavi saobraćaj da bi njegovo malo stado pretrčalo ulicu. Ne ide mu. Neko ga snima i vređa. Posle toga, izvesna dama snima dva naprednjaka preko ulice, pored kioska, a jedan joj odgovara kreštanjem, pokazujući golo dupe i pišu. Došao je. Zauzeo. Skinuo gaće. Kada se pojavio snimak kompletne „crne legije“, koja, ne znam tačno gde, odevena u crno, sa crnim kačketima, žurno korača, svi znamo kuda, potonuo sam načisto.

Kao slet iz Zone sumraka, zaista – antiomladinci i antiomladinke, u majicama sa NJegovom Niskošću, njegove lične paraformacije u crnom, pa čak i osobe za koje bih rekao da su sasvim obične i normalne. Dajući izjave za TV, te osobe postajale su u potpunosti normalne i obične, izgovarajući unapred pripremljen tekst.

Našavši se pred neprijatnim pitanjem, one bi uz osmeh, završavale razgovor.

Pratio sam, međutim, i vremensku prognozu. Veli da će da ljuljne baš kad se budu okupili ispred Skupštine. Sve vrvi od dovedenih. „Ima dosta sveta“, što bi rekao Nenad Kulačin. Počelo je. Krenu pljusak. Poče i da grmi, a oni i dalje stoje. Šta ti je disciplina. Ne znam ko je govorio, NJegova Niskost, kao hedlajner, nije bila još ni blizu, kad počeše odjednom dovedeni da odlaze.

Kao da je u njihovoj kolektivnoj svesti istovremeno odjeknulo: „Zajebi ovo, odo’ ja.“ LJulja kiša, tutnje gromovi, autobus u tri lepe, leđa bole, osmesi nestaju, dovedeni odlaze. Imam snimak taksi kamere koja gleda na Brankov most, kojim, u svih šest traka, naprednjaci jure ka Novom Beogradu.

Ovaj počinje da brblja, a ispred njega poluprazno. Nikog, takoreći. Takav mu je i govor bio. Odbijao se o prazninu i pretvarao u očaj. Gotovo mi ga je bilo žao. Jedna jača kiša, eto toliko je potrebno da ga se (skoro) svi odreknu.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.