Recenzija prvog minuta „Sablje“

Serija „Sablja“ „prepričava“ ono što smo saznali na suđenju vođama JSO i „zemunskog klana“, to jasno stoji u njenom uvodu, u kome su autori, na lepši način ispisali prvi deo ove rečenice. Nikome normalnom, ko se seća dvanaestog marta, 2003, ovo ne može biti primamljivo, pa i meni, koji nisam baš normalan.

Posle javnog ograđivanja tvoraca serije, idu istorijski netačni kadrovi, u kojima Miloševićeva policija, četvrtog oktobra 2000. vija građane po ulicama. Naša kolektivna traumatična sećanja idu mnogo dalje u prošlost od 2003. i 2000, te jasno vele da policijskog mlaćenja pred sam peti oktobar nije bilo.

U zadimljenoj prostoriji sede vođe DOS, a stoje „Zoran Đinđić“ i „Čedomir Jovanović“. Ne mogu da se setim šta su govorili, jer mi se stomak okrenuo kada se desilo ono čega sam se najviše bojao, a to je imitiranje, ne samo Đinđića, već i Jovanovića.

Brže-bolje sam, hiperventilirajući, prekinuo emitovanje, koje se odvijalo na striming platformi MAX. Danas se osećaj koji me je preplavio zove „krindž“, a mi smo to zvali „transfer blama“. Ne znam kako glumiti ubijenog premijera, ali sve je bolje od imitacije.

Ne znam zašto ulagati grdne pare u seriju koja nam podgreva još uvek sveže traume. Koliko su sveže jasno se osetilo u tom prvom minutu, kada je svako ko ima srca opsovao ono što je video i promenio kanal. Prebacio sam se na striming rezultata američkih predsedničkih izbora, koji je prenosila ista platforma.

Verujem da je autorima bio najveći izazov kako „oživeti“ Đinđića za njegovo drugo ubijanje. E pa, nije im uspelo. Ali im je ubijanje uspelo, u to nema sumnje. To je zato što je „oživljavanje“ Đinđića, bilo kroz glumu ili imitaciju, u kontekstu igrane adaptacije atentata koja ne dira u crne zone, jezivo skoro kao i samo ubistvo.

Bio bi kraj teksta, da nisam rekao supruzi: „Moraš da vidiš ovo sranje“ i ponovo pritisnuo plej, baš kada je „Đinđić“ otišao na sastanak s „Legijom“, i to ispred zgrade iz koje su u njega tri godine docnije ispaljeni snajperski hici. „Legiju“ igra „Arkan“ iz filma „Turneja“, dakle Sergej. Oboje smo posle sedamnaest sekundi počeli da vrištimo u agoniji. Supruga mi je otela telefon i vratila nas na Trampov put u pobedu.

Primetio sam da su česta, gotovo lirska podsećanja, kako na ubijenog premijera, tako i na sam atentat, postala deo sadržaja režimskih tabloidnih portala, danima pre nego što sam skupio hrabrost da pogledam na šta liči „Sablja“. Goru reklamu za seriju ne mogu da zamislim, a ispostavilo se da joj takva reklama, na takvim mestima, sasvim priliči.

Gledao sam prvi minut, da vi ne biste morali ni sekund.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.