Republika Srpska, Teofil i ja

Dodao je da sam mogao o istom trošku poželeti i „demokratsku islamsku republiku Iran“, onima koji tamo i ovog časa gube glave, ali se, kaže, valjda nisam setio. Setio sam se. Banjalučka Buka objavila mi je 25. septembra priču „Kesu na glavu“, o zemlji u kojoj muškarci moraju na javnim mestima da nose najlon kese na glavama, a onoga ko skine kesu, ugledne žene kamenuju do smrti. Ispod priče stoji „Solidarnost sa hrabrim ženama i građanima Irana“.

Znam ja Teofila. Ujutru ode do novinarnice i kupi brdo novina, a internet magazin Buka ne može da se kupi na kiosku i turi pod mišku. Eto tako je došlo do nesporazuma oko Irana. Zašto sam „Kesu…“ pisao za Buku? Zato što ima preko 7000 slova, a ovde smem da dobacim do 2800.

Dva dana pre teksta o kome je Teo pisao, objavio sam pamflet „Na ulice Republiko Srpska“, u preko 8000 slova, opet za „Buku“. Koliko bi se samo tome smejao. Otišao sam toliko daleko, da sam imao viziju kako protesti protiv izborne krađe tvore građansku Republiku Srpsku, iz koje se rađa izvinjenje građanima drugog entiteta za zločine počinjene u ime srpskog naroda i svi zajedno na belom konju jašu ka zalazećem suncu, pevajući „Oj, Kozaro“.

Smatra Teofil da je „dobri i dobronamerni Marko“ (dobar jednako glup) u zabludi da od zločinačke tvorevine kakva je Republika Srpska može da se napravi demokratska Republika Srpska, da ne kažem torta od govneta. Smatram da dok god postoji promil šanse da se to desi, vredi ubaciti rovca među taj narod. Građanske pobune mogu biti politički i ideološki oteržnjujuće, kao što je za mene to bila pobuna 1996/97.

U tekstu koji je Teofil komentarisao, naglasio sam da su me komentatori odmah razuverili sa „Nema, bolan, ovdje mozga za to“ i „Strah je veliki“. Moja mala velika pobeda je što niko tekst nije prokomentarisao sa: „Zaklaću te, izdajniče.“ Ni tekst za Buku niko nije komentarisao sa: „Kakvo te izvinjenje spopalo, izvinim ti se metkom u glavu.“

Iran je daleko. Republika Srpska je odmah tu. Razumem Teofilov pesimizam, ali, kad god mogu, podsetiću građane RS da oni jesu građani i da šansa za zajedničku bolju budućnost BiH, ma koliko mala, ipak postoji. Izvinjenje je drugi korak. Rušenje Dodika prvi. Otimanje ulica nacionalistima i zločincima nulti. Protesti „Za Davida“ pokazali su da tamo postoje građani. Da nije sve ratni zločin.

Možda sam, ipak, samo glup, ali nije tragedija ispasti javno glup. Biće tragedija ako (jevanđelje po Teofilu tvrdi „kad“) Republika Srpska i posle rušenja Mileta Ronhila Putina nastavi usiljeni nacionalistički marš ka istorijskoj provaliji.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.