Foto: Radenko TopalovićPrekjuče je „Roditeljska samoodbrana OŠ „Vladislav Ribnikar“ objavila saopštenje u kom se požalila na to da su organizatori protesta, na njihovu molbu da se pojave kao govornici, odgovorili tako što su cenili podobnost potencijalnih govornika, a opozicioni lideri im nisu odgovarali na poruke, kako bi se ovaj nesporazum razrešio.
U saopštenju nedostaju imena i prezimena onih s kojima su se roditelji iz „Ribnikara“ dopisivali, te stranke čiji su članovi.
Koliko sam shvatio, ovo saopštenje nije trebalo da bude objava rata opoziciji, već upozorenje da na protestima ima onih koji nisu pripadnici, pa ni simpatizeri stranaka koje proteste organizuju, zbog čega bi organizatori trebalo da pokažu određenu širinu u pristupu tim ljudima.
Može, u suprotnom, naime, delovati kako su proteste opazili kao zgodnu priliku za predizbornu kampanju.
Roditelji tvrde da ne žele u to da veruju. Ne želim ni ja.
Upravljati protestima u zemlji kakva je Srbija, sa režimom kakav je Vučićev, nije lako. Stranke koje su sebi zadale taj zadatak verovatno u mnogo čemu vide potencijal za ugrožavanje protesta, a opet, potencijal za ugrožavanje protesta drugi vide u nespremnosti opozicije da „otvori binu“ i za one koji im nisu politički partneri, pogotovo ako je reč o roditeljima dece koja idu u školu u kojoj se desilo masovno ubistvo.
Ništa ne sme ugroziti proteste i zato je bolje da na vreme otvoreno jedni sa drugima razgovaramo, imajući u vidu da nas je, ma kakvih da smo ideoloških shvatanja i ubeđenja, u protestu spojilo neizdrživo nasilje režima kome smo izloženi duže od jedne decenije, a koje je kulminiralo trećeg i četvrtog maja.
Zamolio sam roditelje iz „Ribnikara“ da pročitam prepisku sa organizatorima protesta. Hteo sam da vidim ko to nije hteo da im odgovori i kako im je odgovorio onaj koji je hteo. Pročitao sam. Tja, ništa novo.
Naravno da neću deliti sa vama ono što sam saznao, osim da mi je upalo u oko nešto što sam i ja mogao da čujem od opozicije – da će bilo kakav javni nagoveštaj nejedinstva pomoći režimu, koji „samo što nije pao“.
Jedan je, setite se, rekao da im DLZ „kvari posao“, a sigurno ume da razlikuje reči „protest“ i „posao“ – međutim, ljudi, to je naša opozicija! To su naši drugari. Nije im lako. Setite se ko je naspram njih i nas. Treba im pružiti ruku, kao što su to u svom saopštenju uradili roditelji iz „Ribnikara“.
Ne smemo ih pljuvati, već samo s vremena na vreme drugarski podsećati na to šta je narod izvelo na ulice.
Siguran sam da organizatori protesta u sebi nose dovoljno političke širine i zrelosti, te da će, bez bahatosti, koja ume da im se omakne, naročito u internoj komunikaciji, ubuduće saslušati i poštovati svaki glas koji dolazi iz protestne kolone.
Do pobede.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
