Šajkača i psovka

Mnogo volim da nosim kape i sa skoro pedeset godina shvatam, nijedna mi ne stoji tako dobro kao šajkača, iako sam se uglavnom ložio na kape za bejzbol.

Krivio sam onaj prednji deo, krivio ga i krivio i uvek bih ga iskrivio previše, pa bi mi došao manji od lica, a pre nego što sam počeo da ga krivim, bio je od lica širi.

Sa šajkačom tih problema nema.

Turim je na glavu pa je nakrivim, pozadi ili na napred, u zavisnosti u kakvoj sam fazi nošenja kape.

Šajkaču, jakako, može da nosi bilo koji žitelj Srbije, ne i Vojvodine. Možda Srema, ajde.

Šajkaču, hoću da kažem, može da nosi samo onaj čiji je deda nosio šajkaču, u skladu sa novim svetskim trendovima u kojima sombrero može da nosi samo Meksikanac, a perjanicu samo Sijuks.

Tako i mi, moravski i šumadijski Sijuksi, polažemo prava na šajkaču. Toliko je dobra da bih je nosio svaki dan napolje, sa sve NOFX ili Bad Religion majicom i sandalama. Jer to je moja kapa, deo mog ličnog i kulturnog nasleđa.

U inat degenericima koji je vezuju samo za ratovanje, jebalo ih ratovanje, a i to su uglavnom gospoda prekodrinska, koja nemaju šta pod šajkačom da traže, ja je vezujem za pečenje rakije, jedenje, pijenje, pevanje i zezanje.

I psovanje. Zna se da volim da opsujem, a to je takođe deo mojeg kulturnog, srbijanskog identiteta.

Činjenica je da drugi ne psuju tako i toliko kao mi – Vojvođani, Bosanci, Crnogorci, Hrvati, Makedonci, niko ne je.e sve po spisku kao Srbijanac.

Proučite malo citate Miloša Obrenovića, pa ćete da vidite da smo se tokom dva veka još i autocenzurisali, koliko bi trebalo da psujemo.

Psovka je, dakle, deo srbijanskog kulturnog i jezičkog nasleđa i nikome na svetu ne stoji tako dobro kao nama.

Bugari prave turističke ture kojima je cilj samo da nas čuju kako psujemo.

Njima je to fascinantno i predivno.

Pored šajkače, psovka je vodeći kulturni pečat Srbije. Ko kaže da nije tako, sere.

Taj je najčešće uvezeni, novokomponovani, prekodrinski Srbin, previše ograničen za kvalitetnu psovku, ali ne i da napravi koncentracioni logor.

Za dobru psovku moraš da imaš duhovitost, hrabrost, inteligenciju i genetiku.

I šajkaču. Dobro, ne moraš i šajkaču, al’ kad turim šajkaču, pa kad krenem da je.em majku svima redom, osetim da to nisam ja, već svi moji preci, a onda i ja.

A cenzura samo bipuje, time mi grubo kršeći pravo na bezbrižno upražnjavanje jedinstvenog i predivnog kulturnog nasleđa Srbije.

Zgražavanje na koje je naletela moja zamisao da nosim šajkaču svaki dan me je takođe pokolebala, kao i to što šajkača nije moja, nego iz fundusa United grupe.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.