Sanatorijum za DJV

Emisija o kojoj je reč emitovala se u doba dinosaurusa, još dok je Sarapa bio na Studiju B i ne sećam se ničeg drugog osim da se DJV nijednog trenutka nije ponašao kao besan pas.

Stoga i danas smatram da se duboko u njemu krije, napisaću, a vi se smejte, normalna osoba.

Bili smo zajedno i na promociji knjige Zorana Panovića u opštini Vračar, ne u smislu da smo se držali za ruke, nego, bio je on, bio sam ja i najjači dojam sa promocije na mene je ostavila njegova ljubaznost, kada smo se sreli ispred opštine. U to doba sam mu uveliko roštiljao šefa.

Osmehnuo se, ne demonski, nego dečački, prijateljski me lupio po ramenu, primetio kako nisam normalan (lud si skroz, hehe) i izgubio se u masi. Sreli smo se još jednom, prošle godine u Katanićevoj, ja napuštao tužilaštvo, on ulazio u zgradu, obojica smo nosili maske, a pogled koji mi je uputio, kad me je prepoznao, govorio je: „Brate, spasi me.“

Proteklih godina Informer me je spaljivao na nešto slabijoj lomači, u odnosu na mokraćne utvare iz „Srpskog telegrafa“, fekalna bića iz „Objektiva“ i rupe u čučavcu iz „Aloa“.

Samo kad se baš mora – ako mi se omakne psovka upućena onom koji se ne psuje, ili malo jači govor na protestu, dakle kada me je gazila cela naprednjačka mašinerija. I jednom, kad sam popio čaj sa Vukom Jeremićem.

Draganče nije urednik svojih novina. Urednik je firer. On sve smisli, a Gagili odradi. Kad to traje više od deset godina, počinje da utiče na fizičko i mentalno zdravlje. Prvo, čovek se izobličio. Nekad je bio visok, lep i plavokos, a sad liči na svoju novinu. Pre neki dan reče da je dobio psorijazu jer su ga uplašili demonstranti.

Da bi krenule žive rane na nervnoj bazi, potrebno je godinama raditi posao koji on radi, a ne biti baš toliko đubre kakvo bi želeo. Setite se njegovih susreta sa ruljom. Svaki se završio bekstvom i buljenjem u mobilni.

Ne može ni ilegalno zgradu da podigne, a da ne završi plačući u klonji. Kad je tvitnuo da je susret sa besnom demonstrantkinjom („Govno jedno“) zapravo strategija CIA, bilo je jasno – počele su i halucinacije.

Naprednjaci su po pravilu retardirane lenčuge, a DJV je sve samo ne lenčuga. On je na frontu 24 sata dnevno. Šta mislite, uživa li u tome? Šta cenite, koliko godina ne sme da se pogleda u ogledalo? Sve će proći, moja draga, pa tako i Informer, a kad se to desi, DJV mora smesta u sanatorijum.

Dok drugi budu preletali i bežali s pokradenim parama, ovaj endemski odbačeni rob mora biti zatvoren u gumenu sobu i narokan sedativima. Treba ga sačuvati i o njemu pisati naučne radove.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.