Šapićeva tužba, vesnik proleća

Obično spavam manje od osam sati, ali otkako sam uveo sredstvo za spavanje pred spavanje, kidam.

Ponekad pomislim kako ne bi bilo loše da zviznem tri, ali onda bih sigurno preskočio barem jednu kolumnu.

Radim vežbe za leđa, jer bole me leđa, umijem se, iznenadim se svom liku u ogledalu, na brzinu se istuširam, obučem i izletim iz zgrade. Joj što je lepo vreme, zaključim tokom boravka napolju u trajanju od pet sekundi, od hodnika, do garaže.

Stiže proleće. Sedam u kola, palim, dobro je, benzin je na dve crtice.

Na Radiju Beograd 2, kao i obično, potpuno drugi univerzum – njih troje pričaju o Indiji.

O nuli. O Englezima.

O univerzitetima.

O hinduizmu.

O budizmu.

Prolazim pored Instituta u kom je nekad radio moj pokojni ćale.

Mašem ka mračnom zatvorenom prozoru njegove nekadašnje kancelarije.

Idiot iz Aranđelovca vozi beli klio krajnjom levom trakom Gazele odvratno sporo, osamdeset na sat, umesto kao ostali, barem sto četrdeset.

Obilazimo ga s desne strane.

Bacam pogled na Kulčinu.

Gospode, koliko mrzim ovaj grad.

Ne znam koliko miliona reinkarnacija, hvatam deo razgovora.

Šta?

Po čoveku?

Milioni reinkarnacija?

Inkarnacija?

Ko će j….e sve to da iživi, paničim u sebi.

Dolazim do Novog Beograda.

Svaki put kad idem u Treći osnovni sud, nalazim upražnjeno isto parking mesto.

Toliko sam puta išao da sam postao sujeveran.

Kad se tu parkiram, sve će proći brzo i lako.

I bilo je tako.

Idem pravo u pisarnicu.

Upadam unutra kao domaći, dajem papirić, žena kaže „Ovo vam je stiglno pre trideset dana“, „Februar je imao dvadeset osam dana, dakle, pre dvadeset devet dana“, odgovaram.

Ona klima glavom: „Aha, da.“ Kaže: „Sedite tu“, ja sedam na drvenu stolicu, daje mi sveščicu sa spiskom dospelih pismena i izdaje nalog: „Nađite broj svog predmeta.“

Postao sam, dakle, mali sudski pomoćnik.

Kao, nekad, na praksi, u Pravno birotehničkoj.

Dok listam i tražim, žena namotava debeli žuti kanap za pakete.

Nalazim broj nove Šapićeve tužbe, stigla je drugog marta kod njih.

Iznenadila se kako sam bio brz.

Nalazi tužbu, daje mi tužbu, čak mi ni ličnu kartu nije tražila, već sam morao da je podsetim na to.

Napišem datum, nažvrljam potpis.

Prijateljski se rastajemo, a ona zatim baca tužni pogled preko hrpa sudskih spisa kroz prozor, na proleće koje pupi u beogradskom paklu.

Odlazim do kola, puštam kevi poruku (večito zabrinuta da li postupam u skladu s propisima) da sam pokupio novu Šapićevu tužbu, a ona odgovara psujući mu majku. Ili sam ja barem to tako protumačio, pošto su u poruci samo početna slova psovke. Moja majka, znate, ne psuje.

Palim kola, palim radio. I dalje njih troje pričaju o Indiji. „Ko će bolje da objasni šta je to karma? Hoćete li vi?“ „Ne, možda bolje on.“ „Da, ipak bolje ja.“