Saška i Vaška

Zaustavio sam se u Ovčarsko-kablarskoj klisuri, na proširenju puta iskopanom u stenčugi, i srolao buksnu.

Otvorio sam prednje prozore i duvao, vukući se iza prašnjavog kipera s užičkim tablicama.

Onda sam tako uduvan, milio pored Čačka, u koloni koja se tu napravila i pitao se ima li kraja blatu u ovoj zemlji.

Bilo je suvo i toplo, danima nije padala kiša, što, doduše, nisam mogao sa sigurnošću da tvrdim i za Čačak, a put je bio blatnjav kao da su se svinje valjale po njemu.

Na pumpi, neposredno pred izlazak na Ibarsku magistralu, stao sam da kupim sendvič i sokove.

Odjednom sam ogladneo, usta su mi bila suva kao barut, a imao sam utisak i da sam uduvan više nego što bi trebalo.

Sve mi se nešto vrtelo, čak mi se i povraćalo, a hladan znoj počeo je da mi obliva čelo i dlanove.

U nekoliko navrata mi se učinilo da mi neko sedi na zadnjem sedištu i to je prelomilo da se zaustavim, pa makar na pumpi bilo deset autobusa punih dece.
Ispred mene, u redu za kasom, bila je neka mala plava u blatnjavim starkama, s kikicama i torbicom s resama o ramenu.

Bila je previše matora da bi se oblačila kao klinka, to jest, bila je tu negde mojih godina. Kupila je pljuge i izašla napolje.

Ja sam kupio tri mala tetrapaka sa sokom od pomorandže i sendvič s pohovanom piletinom, za koji sam znao da će biti jedan od najodvratnijih koje sam u životu okusio.

Radnica na kasi, ruralnog vajba, sve je to provukla kroz čitač, ja sam bez reči platio, ona mi je bez reči vratila kusur i tako smo se rastali.

Na izlasku sa pumpe, video sam malu plavu kako stoji i puši. Znak za zabranjen pristup otvorenim plamenom stajao je na dva metra od nje.

Kako sam prišao kolima, tako je ona na brzinu ugasila pljugu i pritrčala.

„Ej, beogradske tablice!“, odglumila je iznenađenje.

„Je l’ to ovde retkost?“, odbrusio sam, suvih usta.

„E, jesi bezobrazan. Je l’ ideš za Beograd?“

„Ne, krenuo sam u pakao, ali sam se, izgleda, usput izgubio.“

„A je l’ mogu ja s tobom za Beograd? Pa ti posle nastavi za pakao“, zakikotala se.

Pogledao sam je.

Mirisala je na prošla vremena.

Bivša tinejdžerka, izgubljena na Ibarskoj.

Od Jasne nisam bio ni sa kakvim ribama, a ni pre nje nije bilo baš sjajno.

Još od studentskih demonstracija sam kuburio s naletanjem na dobre ribe. I kako je vreme prolazilo, više nisam bio siguran da li sam uopšte materijal koji zaslužuje da naleti na dobru ribu.

„Ja sam Aleksandra, a svi me zovu Saška. Neki su me u školi zvali i Vaška, jer sam malecka“, naklonila se i ispružila mi ruku.

„Drago mi je“, promrmljao sam. „Upadaj.“

(Odlomak iz romana „Kandže 2: Diler i smrt“, 2012)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.