Savski trgu, otvori se!

Kažu, prešao kamion preko Savskog trga – trg nije izdržao. Kad se gvirne ispod rupe, vidi se da je trg zapravo šupalj, te da se plato na kom se nalazi golemo bradato strašilo s mačem, drži na nejakim stubićima.

Naravno da su gradili šuplje, da bi se ugradili u ono što je trebalo da bude u šupljini? U šupljini je trebalo da bude štek za kokain, ha ha? Čiča-miča i gotova priča? U tom ste fazonu? E, pa, neće biti da je tako jednostavno.

Sve se u Beogradu gradi šuplje i fušerajski, pa, ipak, ne otvaraju se prolazi ka paklu baš svuda. Da, da, Rupa je u stvari kapija za podzemlje, ali ne ovo naše, dilersko i glavosečno, nego iskonsko podzemlje – carstvo mrtvih, gde vlada beskrajna tama i kojim zveče odjeci vapaja osuđenih na večitu patnju.

Zvuči poznato? Liči na scenu iz samoposluge, ili iz jutarnjeg špica? Smrdi kao zapaljeni kontejner? Tako je. Srbija od osamdesetih godina prošlog veka naovamo tone u greh, smrad, zlo i patnju, u tolikoj meri da je počela da deluje kao pakao na zemlji, te je na kraju (da, sad je kraj) postala prvi komšija pravog pakla.

Čik kucnite dvaput o tle u koje su zabijeni „noseći“ stubići trga, da vidimo šta će se desiti. Sve je moguće – od scene iz „Poltergajsta“ u kojoj kosturi američkih Indijanaca iskaču iz blatnjave rupe u kojoj je trebalo da bude bazen (ovde bi to mogli biti kosturi nemačkih vojnika, pobijenih na tom mestu, u oktobru, 1944), preko pretvaranje male rupe u ogromnu rupčagu koja će progutati ceo centar grada, do vatrenih kočija (vuku ih bezglavi konji vrani), koje izleću iz rupe, a u kojima se vozi đavo lično i deli nam ordenje, jer obaramo rekorde u upražnjavanju smrtnih grehova.

A onda nas, jednog za drugim, praćkom od kostiju, lansira u rupu. Zašto se baš na ovom mestu javio ovaj natprirodni fenomen, to je valjda jasno. Među silnim porušenim i uništenim beogradskim znamenitostima, bivša železnička stanica se posebno ističe. To je bila verovatno najmoćnija energetska tačka u gradu, u kojoj su se ukrštale sudbine stotina hiljada putnika, koji su u Beograd dolazili i iz njega odlazili.

Lagali su da će ona biti budući muzej Nemanjića, pa onda muzej Karića, pa Slobodana Miloševića, pa mog dupeta, ali ne, ona je postala zid iza kog se skriva najnovija divlja deponija i tačka od koje levo i desno klija urbani cvet zla, „Beograd na vodi“. Sada, na mestu gde su se nekad divlji taksisti otimali oko žrtava, zjapi rupa. Idite, vidite, slikajte, uskočite.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.