Foto: Radenko TopalovićTo što se jedva ko seća protesta iz 1998 jeste zato što su to bili najneuspešniji protesti u istoriji protesta. I ja ih se jedva sećam, ipak je to bilo pre četvrt veka, a imali su značaja kao osrednji burek sa sirom.
Povod za proteste je, međutim, bio ozbiljan. Kažem povod, iako su bila dva povoda, pošto sam u sećanju i povode i proteste spojio u jedno i pored toga što je Zakon o univerzitetu donet u maju, a Zakon o informisanju u oktobru, 1998.
Režim je tokom studentskih i građanskih protesta 1996/1997 ozbiljno okrnjen upravo zahvaljujući univerzitetskoj pobuni, te (malobrojnim, ali dovoljno glasnim) slobodnim medijima.
Ovi zakoni bili su surovo sredstvo da se 1996/1997 ne ponovi.
Morao bih sada da kopam po internetu da vidim šta je u kom zakonu pisalo, ali suština je da je Zakon o univerzitetu ukidao autonomiju univerziteta, ostavivši prostor za masovnu čistku neposlušnog profesorskog kadra, bez kojeg ne bi bilo ni neposlušnih studenata.
Zakon o informisanju predviđao je drakonske kazne za besmislene „prekršaje“ slobodnih medija, a svi znamo ko je bio njegova maskota.
Zakon o univerzitetu je izglasan podmuklo, na početku junskog ispitnog roka, kada jedan deo studenata uči, a drugi ide kod bake na selo, što je ostavljalo jako mali prostor za one koji su osećali potrebu da se pobune protiv njega.
Evo, ja se sa Pravnog sećam možda nas petorice. Četvorice. Ako biste me terali da navedem imena, onda samo Uroša. Studentski protest 1996/1997 završio se, na Pravnom, potpunim rasulom, čiji su antiklimaks bili izbori za Savez studenata, u jesen 1997.
Nove studentske organizacije (sećam se nekakve Studentske Unije), novi savezi studenata i uopšte formalizacija studentskih grupa uticala je na to da se njihovi članovi ponašaju kao mali političari, što je bio siguran put u propast bilo kakvog protesta. 1996. je sve bilo daleko prostije.
Nije pomoglo ni to što je SPO u Beogradu ušao u koaliciju sa SPS, a ostatak opozicije pronalazio sebe u eksperimentima poput bojkota predsedničkih izbora 1997.
Umor je, rekao bih, ipak bio glavni krivac. 1996/1997 iz nas je, na neko vreme, izvukla sve što smo mogli da ponudimo ulici. Milošević je mogao da nam uvali bilo kakav zakon.
Jedino sećanje koje imam na oba protesta je šaka studentskog jada na platou ispred Filozofskog, koja je svojom malobrojnošču govorila izvolite, radite nam šta hoćete.
Kad je reč o Zakonu o informisanju, izglasan je u vreme kada su promućurniji među nama uveliko videli da nam se sprema bombardovanje, a patriotska histerija zbog rata na Kosovu, svakoga ko se zbog bilo čega buni, proglašavala je izdajnikom i unutrašnjim neprijateljem.
Zanimljivo je da se uopšte ne sećam da je povodom ovih zakona bilo ikakvih protesta koje je organizovala opozicija. Pukli smo.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
