Sećanja 2: Protesti Saveza za promene

Počeli su krajem septembra, 1999 sa zahtevom… hm, ne mogu da se setim zahteva, što verovatno znači da je zahtev bio nešto tipa „Dosta nam je Miloševićeve diktature.“

Dovoljno da se na prvom i drugom okupi ozbiljna masa, koja je, ne samo brojnošću, već i energijom, podsetila na staru dobru 1996/1997.

Milošević je još na protestima protiv otimačine Studija B, prvog oktobra, 1997, uveo efikasan recept za destimulisanje pobunjene gomile – batine. Svako ko se seća tog protesta, zna o čemu pričam.

Protestnu kolonu nije zaustavlio kordon na kraju Kneza. Zbunjeni, pošto smo očekivali takozvanu „zatvorsku šetnju“ po pešačkoj zoni, skrenuli smo desno i krenuli niz Tadeuša Košćuška, gde smo, iznad zoološkog vrta, ipak, naleteli na kordon.

Kad su krenuli da mlate, ljudi su potrčali uzbrdo, međutim, ljudi iza nas počeli su da trče nizbrdo, jer su i njih mlatili. Bilo je ili levo, na Kališ ili desno u Zmaja od Noćaja.

Pošto sam kasnio na Ligu šampiona, skrenem desno, kad tamo panduri s isukanim pendrecima idu pravo na mene.

Iza mene, ljudi beže od pandura koji ih lemaju. Razbežali smo se po ulazima, otrčali na drugi, treći, četvrti sprat, zapomagali otvarajte, prebiše nas (niko nije otvorio), pa smo onda ćutali i gledali se, a posle desetak minuta, spustili smo se niz stepenice i izašli na ulicu, gde nije bilo nikog.

Sećam se policije u Uzun Mirkovoj, stajali su postrojeni, a mi smo koračali pored njih. Svi smo bili kul, kao da nas do pre deset minuta nisu zverski mlatili.

Vidite kako se lepo sećam ovog mitinga.

Kad su počeli svakodnevni protesti Saveza za promene, nemojte me držati za reč, mislim da su dva uzastopna batinanja odradila posao.

Kao kroz maglu se sećam jednog od njih – kolona je krenula Bulevarom pored Taša, a oni su izleteli ko zna odakle i otkinuli nas od batina. I u parku i na ulici i svuda.

Tada je počeo istinski užas.

Savez za promene nije odustao od protesta. Nisam ni ja.

Svake večeri u sedam, nalazio bih se sa bratom od strica, na stanici 26-ce na Trgu, gde bismo, sa šakom istomišljenika, odslušali govore, a onda bi, žutom trakom, obavili svoju sramotnu protestnu šetnju, koja nam je bila dopuštena.

Ovi protesti su trajali duže od protesta 1996/97.

Krajem decembra, Zoran Živković je objavio završetak agonije, a brat i ja smo rekli „Bogu hvala“.

Čedomir Jovanović je, sa grupicom starijih sugrađana, nastavio da se okuplja svake večeri, na istom mestu, u isto vreme, sve do petog oktobra. Zvali su sebe „Čuvari vatre“.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.