Sećanja 3: Protest protiv diktature

Sutradan, 3. aprila, „mladi“ su zaista izašli na ulice. Protestovali su protiv izborne krađe i diktature. Formalnog organizatora nije bilo, protest nije bio prijavljen, neki lik je pozvao ostale preko fejsbuka i, nekom magijom, eto ih na ulicama. Idu u protestnu šetnju i deru se, u priličnom broju. Eto opet i osoba od prethodne večeri: „Mladi su na ulicama! Moraš da ih povedeš!“ „Kuda da ih vodim? Očigledno bolje od mene znaju gde idu.“ „Ti radiš za Vučića!“

Tako je to kad se ljudi napale, na svako racionalno pitanje dobiješ odgovor da radiš za režim, a ja sam, na primer, bio u fazonu da upravo onaj ko organizuje fantomske, nepotipisane, iracionalne proteste, posle tek održanih izbora, radi za Vučića. U najboljem slučaju, reč je bila o nekoj misterioznoj nevidljivoj sili koja je na ovaj način novom predsedniku slala poruku da se posle pobede na izborima ne opušta previše.

Dao sam sebi dva dana da probam da shvatim šta se dešava, a onda sam se, ne shvativši tačno šta se dešava, priključio protestimai. Ne na čelu kolone, već tamo negde, pri sredini. Jes’ bilo je mladih, jedan mi je čak prikenjao: „A pričao si da mladih nema nigde“, na šta sam odgovorio: „Videćemo koliko će vas biti za pet dana“.

Na ulicama se, naravno, vrlo brzo okupilo mnogo više petooktobarskih veterana, nego „mladih“. Bilo je jasno da će ovo uskoro zaškripati, bez organizatora, sa mentolskim zahtevima, ali, peer pressure je bio previše jak da bi se čovek rukovodio mozgom. Nenad i ja većali smo tri dana da li da DLZ podrži ove proteste, pa smo odlučili da ih podržimo – svako ko je protiv Vučića naš je saveznik, čak i kad ne znamo ko je to tačno.

Osmog aprila „protesti protiv diktature“ doživeli su svoj vrhunac. Tada su se narodu na ulicama pridružili nezavisni vojni i policijski sindikati i legenda veli da nas je bilo skoro pedeset hiljada u protestnoj šetnji tog dana. Uf, kad bi ovako bilo svaki dan, srušili bismo ga, teoretisali smo u koloni.
12. aprila, međutim, proglašena je „uskršnja pauza“ u „protestima protiv diktature“, a pauza je jedino što ne sme da se desi kada organizuješ svakodnevne proteste. Posle „pauze“ je, narednih nekoliko meseci, ispred Skupštine nastavilo da se okuplja pedesetak „čuvara vatre“.
Učimo na sopstvenim greškama. Podrška protestima „Srbija protiv nasilja“, do ispunjenja svih zahteva.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.