Sećanje na reno 4

Keva, ćale i ja, da budem precizan, jer taj sastav je funkcionisao samo privremeno. I negde usput, ne mogu da se setim gde, vidimo – ide neki točak ispred nas. Ono naš točak. Desni, ako me pamćenje ne vara. Možda i levi, imao sam samo šest godina.

Išli smo u Rovinj, a točak nam je otišao dosta pre Rovinja, recimo u Bosni, možda već i kod Bajine Bašte. Kako smo s kolima sa tri točka stigli na more ne sećam se, mora biti da nas je neko šlepovao.

Sećam se, zato, prve večeri, odvezemo stojadina kod rovinjskog majstora, a tamo su se našla i tri dripca iz Beograda, pa se čitav konzilijum okupio oko stojadina i tada sam prvi put čuo izraz „Nema šeme“, koji je jedan od njih upotrebio da opiše mogućnost opravljanja točka.

Šta ćemo, prodamo stojadina tom majstoru, Benussi se prezivao, sećam se njegove priznanice, koja je dugo stajala u jednoj fioci u našem stanu, duže od ćaleta.

Na taj način stvorio se višak love za letovanje, provedemo se nikad jače, ne sećam se nijednog detalja niti događaja, a vratili smo se tri nedelje kasnije, vozom Rovinj – Beograd.

Čim smo stigli kući, od love koja nam je ostala od stojadina, kupimo polovan reno 4 TL. Zeleni. Od 1982, do 1991, kada ga je keva prodala da bismo imali šta da jedemo, taj auto se nijednom nije pokvario.

Bio je presladak, sa četiri brzine, neobičnim menjačem i prozorima kraj zadnjih sedišta, koji nisu bili predviđeni za otvaranje. Ali, nije se kvario. Nikada! Za devet godina. Ni guma mu nije pukla.

Zanesen uspomenama, dođem na ideju da za stotinak evra kupim u Srbiji polovan reno 4, da se vozamo po gradu, za male pare. Reno 4 GTL, 1991 godište, 12 soma evra.

Reno 4 TL, evo kao naš, zeleni, 8.000 evra. Da li je ovaj narod lud? Da, jeste. To su samo solidno očuvana kola, bez klime, bez serva, bez muzike, idu na super, ko zna kako reaguju na bezolovni, ista ona „cipela“ kao naša, samo oprana. Prvi vlasnik. Servisna knjižica. 12 hiljada evra.

Piše oldtajmer. To je znači čarobna reč pomoću koje šklopocija može da dostigne cenu koju ni ludak ne bi platio. Prvi vlasnik usisao mu je patosnice. Nije nikada gledao Pimp My Ride, niti Pawn Stars.

On misli da to što je krntija izdržala trideset pet godina dovoljno da za nju traži para kao za nov auto. On ne zna da je za te pare morao da mu ugradi servo volan, klimu, da mu nabudži mehaniku, da stavi električne podizače prozora, nova sedišta, ne, oldtajmer, kad ga usisaš, kao da je iz fabrike izašao. Čiste patosnice. Od opreme nema ništa.

Ovo nisu jedina dva frika. Jedva sam našao reno 4 TL iz 1982, za 900 evra i poželeo prodavcima da pre dočekaju udar meteora nego idiota koji će da kupi njihove „oldtajmere“.

Zapitao sam se onda pošto je jugo 55, vrhunsko automobilsko govno. Da li je i to oldtajmer? ‘Ladno jeste.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.