Smrt goluba

Tamo, kod saobraćajnog stubića, na kaldrmi, pored prodavnice sira, ispod crkvenog tornja, koprcao se lepi, beli golub, sa crnim tufnama. Svedoci kažu: „Da, prošli smo kraj jednog goluba, koji se tresao, kao besan, ili kao da mu je prebijena kičma“, „Garantujem da ga je neko zgazio biciklom, prokleti biciklisti, umislili su da je ceo svet njihov.“

„Da, videli smo ga, moja kćer je plakala, a ja sam se uplašila, jer je poznato da golubovi prenose zarazne bolesti.“ „Videli smo ga dečko i ja, naterala sam ga da stanemo nekoliko desetina metara dalje. Htela sam da se vratimo, Htela sam da mu pomognem, da ga odnesemo kod veterinara, ali… ko smo mi da se mešamo.“

„Ne znam o čemu pričate, nikakvog goluba nisam video. Kakve veze ima to sa ovim divnim gradom. Kakva vam je to tema? Što ste takav mračnjak?“ „Moj sin je ugledao goluba, pa mu se smejao. Mislim da on još uvek nije svestan razlike između života i smrti, tek mu je četrnaest godina. Ne, ne, nije šutnuo goluba kad smo mu obećali nove patike.“

Golub je desetak, možda petnaest, minuta kasnije umro. Uginuo. Uginuo, umro.

Ovo znamo tako što su stigle informacije o mrtvom golubu, na kaldrmi, pored prodavnice sira, ispod crkvenog tornja. Svedoci su jednoglasni u stavu da je golub bio mrtav: „Da, to je isti onaj golub, koji se bacao unaokolo. Sad je mrtav. Nisam video kad je uginuo, video sam ga dok se bacakao, pa sam otišao na sladoled, a kad sam se vratio, bio je gudbaj čarli.“

„Ne bih znala ništa o tome, osim da mi je leš te ptice pokvario godišnji odmor.“ „Lepo je moj dečko rekao da je golub gotov, on ume da prepozna te stvari. Kaže, došli smo na vikend i sad ćemo da se mlatimo po veterinarima – hajde da ima svrhe, ali nema, golub je ćao. Eto, to je rekao i kad smo prošli pored goluba, rekao je ‘esam ti rekao.“

„Mislim da je to jako tužno. Kao i svaki život kada se ugasi. Posebno je tužno kad se to nekome desi kao njemu, pred tolikim ljudskim bićima, na temperaturi od trideset stepeni. Da se tako koprca, da ga gledaju brkati ljudi i znojave žene. Neki ga čak ni ne vide. Nikoga oko njega, da mu guguče reči utehe na uvo, ili makar da mu uputi poslednji pozdrav. Sramotno. Tužno. Jadno. Dođe mi da ga nekako vratim u život, ali ne znam kako.“

Sledećeg dana, ljudi su prolazili istom tom ulicom, gde od goluba nije ostao ni trag. Nisu imali pojma da je on tu juče, u mukama, umirao. LJudi od juče nisu ga se sećali. „Kakav golub, gde?“

Ovde ništa ne miriše na smrt, a novi golub već umire u nekoj drugoj ulici.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.