Šojić večan, Luster privremen

Gosn Šojić je, za razliku od gosn Lustera, besmrtan. On se odavno otisnuo u daleku budućnost, jer neizvesno je da li će iko ikada na bolji način širokim narodnim masama naslikati džibersku funkcionersku hulju onako kako je to uradio Siniša Pavić.

Gosn Šojić jeste grozan, ali je jedan od nas. Gosn Luster nije jedan od nas.

Nije šarmantan, iako se svim silama trudi da to bude, a gosn Šojić je šarmantan sam od sebe. On uopšte ne mora da se trudi da nas osvoji.

Siniša Pavić sve svoje likove farbao s toplinom. Tako će Vujković iz „Banjice“, Kurčubić iz „Boljeg života“, Kalabić iz „Poslednjeg čina“ i Šojić svi, delom, biti gledaocu simpatični. Ne zato što su dobri, već zato što su gledaoci nevaljali.

Kod Pavića ni pozitivci nisu do kraja pozitivni, poput recimo Gige Moravca.

Giga nam je bio drugi ćale, kolega i burazer, dobra srca, ali plahovite naravi.

Naivan, pošten, radan, ali lud kao struja, sklon kapljici i kafanskoj tuči, Dragiša Popadić bio je tako precizno izvučen iz jugopsihokolektiva i utkan u igrani lik, da su ga kao ćaleta, burazera i kolegu doživljavali svi Jugosloveni.

Šojić je, putem filmova „Tesna koža“, koegzistirao sa Gigom. Tada je bio društveni eksces s kojim jugosamoupravljanje ne ume da se obračuna. Kako su godine prolazile, tako se broj Šojića uvećavao, da bismo danas, na svim rukovodećim pozicijama, svuda u zemlji, imali Šojića, dok je Giga Moravac, kao vrsta, izumro.

U tome je, između ostalog, veličina odavno besmrtnog Siniše Pavića. U jednoj rečenici, pomoću njegova dva igrana junaka, možemo precizno opisati naše poslednje tri i po decenije. Nije moguće, a ni potrebno, bežati od Pavićevog magnum opusa.

On je toliko impozantan da će se, pre ili kasnije, kroz reprizu na teveu ili odlomak na internetu, pojaviti u našim životima.

Era iole normalnog („Vruć vetar“, „Bolji život“), ustupila je mesto eri potpuno nenormalnog („Srećni ljudi“, „Porodično blago“), posle čega je usledila nova era iole normalnog („Porodično blago“, „Stižu dolari“, „Bela lađa“) posle koje je usledila nova era potpuno nenormalnog, koju jedva čekamo da zaboravimo, a tek treba da prođe.

Televizija je, zajedno sa društvom, potpuno propala.

Kao što su nekada sebe prepoznavali u Pavićevim serijama, tako danas gledaoci sebe prepoznaju u „Eliti / Zadruzi“.

Siniša Pavić je lično započeo, vodio i okončao eru srpskih televizijskih serija.

Od života je uzeo sve što je mogao, dajući nama ono što je veće od života.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.