Spomenar: Makron me nije ribao

Onda smo uzjahali jednoroga i na njemu leteli iznad Pariza. Ja sam bio napred, a Makron otpozadi. Upravljao je jednorogom, a dok smo leteli iznad nekakvih demonstracija, izjavio sam: ‘Kakav bih ja to slobodarski predsednik bio kada bih komentarisao represiju nad demonstrantima u drugim zemljama. Ne pada mi na pamet, a kad bi mi palo, preporučio bih upotrebu eksperimentalnih sredstava nad živom silom. Snimak dejstva je najbolji marketing za one kojima bi se takvo oružje preprodavalo.

Onda smo sleteli s jednoroga na jedan veseli oblak koji je plovio nebom, a Makron me uopšte nije ribao. Ne sećam se šta mi je radio, ali znam da je bilo lepo, dakle, još jednom ponavljam, nije me ribao. Pitajte ga za Ekspo, molio sam ga na kolenima i plakao, a Parižani su mislili da je to kiša, Imanuel, samo reci da dolazite na Ekspo, znači mi to u ovom trenutku, ostalo mi je još samo tvoje obećanje da ćeš da dođeš na Ekspo, ili sam puko načisto.

U trenutku dok ovo čitate, sigurno ste pročitali i to da je Makron obećao da dolazi na Ekspo. Posle njegovog obećanja prestao sam da plačem. Letenje na jednorogu i plutanje na oblačku trajalo je dva sata. Onda je Makron morao da ode, da napiše na tviteru kako dolazi na Ekspo, a ja sam se snimao kako govorim ubio sam Ivanovića i Cvijana, ubiću Kulačina, Petrovića, Dojčinovića, Vidojkovića, Bećkovićku, Kesića, ne znam više šta sam se sve šalio, ali bilo je jako zabavno.

Ispunio sam i šesti zahtev studenata jer lično ja sam razgrnuo golim rukama medicinsko osoblje, upao dahćući i grokćući među stradale u požaru u Kočanima, da na njih ispuštam svoje lekovite izlučevine. Ako sam kriv za njihovo isceljenje, kriv sam. A kriv sam nešto u poslednje vreme i na video materijalu, opet mi se levo oko spustilo, podočnjak sišao skroz do usne boje trule šljive, kakav gnusan prizor. No, odavno mi je mama rekla da sam najlepši na svetu i da je to što sam strog prema sebi samo odraz moje veličine.

Eto, ne znam šta bih vam još napisao. Glas demona koji čuči u meni rekao mi je da ova zabeleška u spomenaru mora da bude 2800 slova s razmacima, može nekad i 2850, a nekad i na drugu stranu, ka 2700. Zašto baš toliko – pa ko sam ja da dovodim u pitanje demonske instrukcije. Jel’ može 2637? Ne može, okej, bumer. Posle Pariza, uzjahao sam troglavu aždaju, na kojoj ću odleteti u Ćacilend. Mersi boku.“

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.