Srbija je morala da stane

Upitala se Aleksandra, da li je moguće da je režim pao toliko nisko, da je pokucao na vrata pakla i tamo za svoj predizborni slogan uzeo suštu suprotnost onome što je moralo da se desi posle trećeg i četvrtog maja. Do tog trenutka u potpunosti uveren da je reč o krađi Đinđićeve mantre iz 2001, zapitao sam se i ja.

Nikada nećemo saznati da li su režimsku kampanju osmislili plagijatori ili demoni. Moguće je i jedno i drugo.

Rugati se mrtvom premijeru i mrtvoj deci u istoj kampanji, to retko koji režim može, a ovaj, eto, može. Spakovavši svoj lopovsko-demonski slogan tako da budalama deluje kao borba da Srbija ne zastane na svom putu u svetlu budućnost, vlast je zapravo prikrila naše pravo putovanje.

Ono nije ni u budućnost, ni u prošlost, naša zemlja hrli u dubinu, ka carstvu tame, gladi, bolesti i smrti, dok na kostima njenih građana igraju monstrumi iz vrha vlasti.

Jedino što sija u tom mraku jeste novac koji su pokrali. Srbija na svom poniranju u pakao ne sme da stane.
Umalo da mi prođe cela predizborna kampanja, a da to nisam provalio, a sad, kad sam provalio, više ne mogu da vidim bilo šta osim toga. Kada su u zemlji obavijenoj zloslutnom tminom poniranja počele da padaju dečje glave, neko je viknuo da Srbija mora da stane, što i ovog trenutka tumačim kao da je Srbija morala da stane dok god se pakao u koji se pretvorila ne pretvori u… ne pretvori u… tačno šta?

Srbija, ispostavilo se, nije mogla da stane na taj način, jer kako zaustaviti poniranje? „Slobodni pad Srbije ne sme da stane“ bio bi pošten slogan režima na ovim izborima. Suprotstavljene aktuelnom režimskom sloganu koji podržava put u pakao, imamo opozicione slogane „Srbija protiv nasilja“, „Dobro jutro, Srbijo“, „Srbija na zapadu“ i serijal „državotvornih“.

Sada, kad smo stigli do kraja (predizborne kampanje), deluje da bi bilo efektnije da je cela opozicija – i ona koja tripuje da se nasilje zaustavlja apelom, i ona koja tripuje da je dobro jutro moguće u sred propadanja u ponor, i ona koja misli da u rupčagi kroz koju padamo, postoje istok i zapad, a naročito ona koja misli da je u tminama pakla moguće biti državotvoran – izašla sa sloganom: „Srbija mora da stane“.

Pošto se to nije desilo, imamo šta imamo, neku decu više nemamo, ko zna koga bliskog, zahvaljujući ovakvom tempu poniranja, uskoro više nećemo imati, a imamo i nedelju, olovke i izborna mesta. U našoj antidržavnoj putujućoj napravi odavno je trebalo razbiti staklo za slučaj opasnosti, ali, okej, idemo na izbore.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.