Srbijanci psuju bolje od Srba

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Ti ko Vučić , svi su ti pretnja.

2. Ipak nije bas lako svaki dan pisati kolumne i biti interesantan.
   Ovaj tekst je totalno bezveze.

3. Vuk Karadžić piše da su Srbijanci naučili da psuju od Srba iz Ugarske (onih što su dolazili da pomognu u ustancima u Srbiji), koji su to naučili od Mađara (za koje tvrdi da imaju najgore psovke).

4. Treći put pišem komentar, onako iz glave jer nemam običaj da prvu verziju sačuvam.
   Ukratko, neka Vidojko pita svoju drugaricu i koleginicu Branislavu Antović Aleksić da li ljudi koji žive u dolini Južne Morave zovu sebe Moravcima ili Srbijancima. Nikad čula, a dobro poznajem taj kraj, bar koliko i Branislava.
   Drugo, “Moravci“ sa Južne Morave ne psuju. Oni pCuju.

5. @Smorke. Oni sebe zovu Moravcima i ne vole kada ih nazivaju Sumadincima, jos manje Srbijancima. Tvoj manjak znanja prati visak samopouzdanja, imas jos mnogo toga da naucis.

6. @Dušan,
   Ko god ima nanogram soli u glavi ne bi nazvao, recimo Čarapane (zapadna Morava), Šumadincima, a još manje Srbe iz južnog pomoravlja, jer bi odmah popio ili keca iz geografije, ili doživotnu zajebanciju kafane gde je izvalio takvu glupost. Šansa da ljudi koji žive uz tri Morave sebe zovu Moravcima je ista kao kada bi stanovnici Belgo potoka sebe zvali Avalcima.
   Ja sam jasno istakla ko treba da arbitrira po ovom pitanju, pa hajde da sačekamo odgovor.

7. Mali prilog Markovoj ubi/tačnoj raspravi!
   Reči/termini/pojmovi „Srbijanac” i „srbijanski” u vreme nastanka nemaju negativnu konotaciju i pežorativno značenje, nisu ni uvredljivi, štaviše! Sima Milutinović Sarajlija nazvao je 1826. svoj čuveni spev/odu Prvom srpskom ustanku „Serbijanka”. U „Đačkom rastanku” Branko Radičević 1848. kliče: „Srbijanče, ognju živi,/Ko se tebe još ne divi!”. (Na istom mestu Branko peva i „’Rvaćane, ne od lane,/Oduvek si ti bez mane”, ali „Hrvaćanin” nije opstao.) U Vukovom „Srpskom rječniku” 1852. nalazimo i „Srbijanac” i „srbijanski” – zapisao ih je na tlu današnje Vojvodine.
   U 19. veku i hrvatski filolog Vatroslav Rožić definiše Srbijanca kao čoveka iz Srbije, Egon Fekete nalazi da je kod tadašnjih Prečana i Krajišnika upotreba prideva „srbijanski” povezana sa teritorijalnim određenjem, tj. sa Srbijom, književnik Sreten Stojković svoje delo o Prvom srpskom ustanku krštava sa „Nova Srbijanka”…
   U naše vreme često slušamo devojku koja u “narodnjaku” ponosno ističe: „Zar ne vidiš, brale,/Da sam Srbijanka?” Kumovi Srbijanke Turlajić, univerzitetske profesorke, i još mnogih anonimki sa tim imenom nisu naruživali svoju kumčad. Ni ‘kumovi’ valjevske fabrike „Srbijanka” sigurno nisu hteli da naškode njenim proizvodima na tržištu.
   Svako od nas u iskustvu ima bar jedan slučaj “razlike” između Srbina i Srbijanca, kao što, recimo, profesor Bojan Cvitan svedoči da su, kad je kao mlad otišao da radi u jedno bosansko selo, loklani Srbi govorili: „Došao nam jedan Srbijanac”. O literaturi da i ne govorim/o!
   Dakle, osim imenice „Srbin” i od nje izvedenog prideva „srpski”, postoji i „Srbijanac” i „srbijanski”, ne da nekome štete i nekoga vređaju, nego da bi se izbegla dvosmislenost i u izrazu jasno pokazalo šta se na šta odnosi.
   A razlike – i antropološke, i etnografske, i istorijske, i kulturološke… – između Srba i Srbijanaca jesu poveće, no to je za drugu priču!

8. Rodjena u Pomoravlju, zivela dvadesetak godina i u Beogradu, zivot me doveo u Vojvodinu. Koliko god da volim Vojvodinu, ne mogu da promenim cinjenicu da nisam tu rodjena. Zato za sebe kazem da sam Srbijanka. Sta je u tome lose?