Srećna nova 1999. 1Foto: Radenko Topalović

„Da li odobravate učešće stranih predstavnika u rešavanju problema na Kosovu i Metohiji?“ Ovako je glasilo pitanje na Referendumu o stranom posredovanju na Kosovu, koji je održan u Republici Srbiji, 23. aprila 1998. Predlog je odbilo 96,53 odsto birača. Referendum su bojkotovali kosovski Albanci. U to vreme, na KiM uveliko su vođene krvave borbe između Miloševićevih oružanih snaga i OVK, koja će uskoro imati pod kontrolom veliki deo pokrajine.

Referendum sam bojkotovao, uveren da se Slobodan Milošević na taj način narodom pere od sranja u koje nas je uvalio višegodišnjim aparthejdom nad kosovskim Albancima i potpunim ignorisanjem „problema na KiM“ tokom devedesetih, vodeći (i gubeći) ratove zapadno od Drine.

Dosta njih iz Beograda je tada studiralo na Univerzitetu u Prištini, uglavnom fakultete koje nije bilo tako lako upisati u Beogradu. Od tih tadašnjih studenata dobijao sam iz prve ruke izveštaje o situaciji u tom gradu.

Miloševićeva oružana sila, u oklopnim vozilima, sa dugim cevima, vidljiva na svakom drugom ćošku i nevidljivi, paralelni, albanski svet, koji „vreba“ iz mraka. Kad je početkom 1998. počeo rat sa OVK, do vesti sa terena nije bilo moguće doći, jer su državni mediji javljali tek sporadično o „šiptarskim terorističkim napadima“, a gubitke Miloševićevih snaga višestruko umanjivali.

Bez obzira na rezultat referenduma, do stranog posredovanja je ubrzo došlo, jer je pokojni američki diplomata Ričard Holbruk, tokom 1998, počeo intenzivno da pregovara s Miloševićem. U jesen te godine sam sanjao kako nas bombarduje NATO, pa sam, pošto sam svojim košmarima verovao više nego Miloševićevoj realnosti, bio uveren da će se to i desiti.

Smatrao sam da je bombardovanje ograničenog intenziteta, posle koga će neminovno uslediti kapitulacija i NATO okupacija KiM, bio idealan način da Milošević formalno preda pokrajinu. Bombardovanje je, istini za volju, bilo okidač i za etničko čićenje Albanca, koje je otpočelo sa prvim bombama. I danas se pitam, kako je moguće da su Miloševićevi ratni stratezi mislili da će pod NATO bombama uspeti da očiste KiM od 90 odsto stanovništva.

Posle Rambujea bio sam u fazonu, evo, sad će, samo što nije, a kad sam, u subotu, 20. marta, bio na rođendanu brata od strica, u Zemunu, jedino smo slavljenik i ja legli na patos, kada je nešto grunulo u komšiluku.

Dobro se sećam, jedna cura mi je, na odlasku, u liftu, rekla: „Ti si bolid. Nema šanse da nas bombarduju.“ NATO je uredno najavio i otpočeo bombardovanje tri dana kasnije. Vučić je bio ministar informisanja u vladi koja nas je uvalila u to. Sada je 2023. Vučić je predsednik Srbije.

Pošto se tekst ovde završava, neko će se upitati šta je poenta. Ako ste se upitali šta je poenta – poenta je upravo u tome što ne uviđate poentu.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

 

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari