Šta fali opoziciji

Firer je udarnički zloupotrebljavao kontrolu nad medijima da dodatno učvrsti nikad napušteni narativ o Srbiji i srpstvu kao apsolutnim prioritetima društva, obnavljalo se gradivo o našim tradicionalnim neprijateljima (zapad i sve zemlje bivše Jugoslavije), uz neprekidan spin o Putinu kao caru sveta, kome na jednom kolenu sedi Lukašenko, na drugom Si Đing Ping, a među kolenima naš firer, koji mu pridržava nuklearne bojeve glave kojima će vladati Vašington.

Albance sa Kosova* većina stanovništva ove naše bede posmatra kao štetočinsku životinjsku vrstu „šiptar“, a Kosovo i Metohija smatraju se srcem Srbije, koje bi valjalo vojno osvojiti, uz apsolutnu „dešiptarizaciju“.

Sve ratove devedesetih smo izgubili samo privremeno, a rat sa NATO nismo čak ni izgubili, jer pogledajte koliki su oni, a kolicki smo mi – to je samo po sebi pobeda.

Velika Srbija je opet nadomak ruke, treći svetski rat će nam zgodno doći da stignemo do nje.

Dakle, opozicija.

Kad imate ovakvu armiju glasača, svaka priča o građanskim i demokratskim vrednostima postaje priča u pola glasa, u poverenju, ma mi smo skroz u tom fazonu, ali kako s time da izađemo na izbore?

Nećemo preći cenzus. Merači javnog mnjenja neprekidno upozoravaju svakog ko Kosovo*, osim u kontekstu novog rata za Kosovo*, od gospode birača dobija minus.

Isto važi i za sve ostale „normalne“ teme.

Da bi se nenormalna zemlja unormalila treba se ujediniti se oko nekih najosnovnijih civilizacijskih vrednosti i ne oročavati ovo okupljanje na jedan izborni proces, zato što je potrebno mnogo više da bi se isprani mozgovi ponovo uprljali demokratijom.

Zahvaljujući Vojislavu Koštunici, nikada nismo imali ni šansu ni većinu za pomenuti koncept.

Danas u „demokratskoj“ opoziciji imate otvorene nacionaliste i gospodu „Z“, koja podržavaju rusko rasturanje Ukrajine.

Zbog nedostatka elementarne građanske i demokratske svesti kod gospode birača, smišljen je „ekološki ustanak“, da im se tim putem, malo po malo, za vek do dva, ubaci iz dupeta u glavu da rat i izolacija do istrebljenja nisu rešenje.

Počela je invazija na Ukrajinu, tako da ekološki pristup propade.

Opozicija stoji po strani naše političke scene, čekajući da Zapad dovoljno izbičuje firera, kako bi od Srbije sklepao koliko-toliko podnošljivo društvo.

E tad će konačno i oni moći da se bave politikom. Videli smo da Zapad ume da nezagrejanu opoziciju iznenada ubaci u igru, ali od „ujedinjene“ opozicije u slučaju „Vučić“ niko nikada nije ništa očekivao.

Osim nas nekoliko naivnih.