Foto: Miroslav Dragojević(Odlomak iz romana „E baš vam hvala“)
Ispred sanduka je stajao krst, a na njemu moje ime, prezime, godina rođenja i godina smrti. Krst, jebote. Kako sam nisko pao. Kada smo skoro sasvim prišli kapeli, jedan debeli se izdvojio i zateturao ka meni. „Miki! Miki, Znao sam da je neka greška!“, zavapio je, bacivši mi se u zagrljaj.
Osećao se na znoj i alkohol. Samo, ne zbog portala, ovaj je bio realno pijan. „Dobro, malo si se promenio, malo osedeo, hoće to, ali da se ubiješ… Ne bi se moj Miki ubio, kažem ženi, ne bi, a ona, majke joj ga, kaže čudo što se još ranije nisi ubio. Da si video kakvu sam joj dandaru opalio, eno zub joj se klati, ha ha, eh, burazere moj, koliko te volim…“, trućao je.
„Ko je ova budala?“, pitao sam ćaleta. „To je Steva, tvoj najbolji drug“, objasnio mi je matori, hladnokrvno, pa čak i sa dozom podsmeha. „A gde smo se združili? U vojsci?“ „Oslobodili su te vojske, sine moj. Studirali ste zajedno, istoriju.“ „Istoriju…“, zamislio sam se. Istina, voleo sam istoriju kao dete, bila mi je omiljeni predmet, a evo, u ovom ništavilu sam je i studirao, ko zna, možda sam čak i diplomirao. „Pa kako ne znaš ko sam, majku mu jebem!?“, pobunio se Steva sa istorije.
„Evo, da objasnim tebi, a i svim prisutnima“, obratio sam im se, nešto glasnije. „Ovo u sanduku jeste pokojnik zbog kojeg ste se okupili, a i ja sam on. međutim, dolazim iz druge dimenzije, tačnije iz SFRJ, i pripadnik sam SSUP-a, Trinaesto odeljenje…“ „Ijao! Moj Miki komunjara! I ne samo to! Nego i pandur!“, zavapio je Steva sa istorije.
„O, Bože, siđi sa nebesa ovo da vidiš!“, sručio se na kolena i počeo da se krsti. „Evo, evo, stižemo, vidite da je haos u gradu, nismo mogli ranije“, začuo se hrapavi glas iza nas. Osvrnuvši se, ugledao sam sedog debelog popa i jednog rošavog, mršavog, sveg u crnom, kraj njega. „Kuda, bre?“, prepao sam se. „Miirko Šipka?“, upitao je pop, zbunivši se. „Ja sam.“ „Kako vi ste? Treba mi Mirko Šipka, pokojnik.“ „Eno ga u sanduku.“ „E, dobro onda. Ajmo, deco, unutra, da održimo opelo, pa onda…“
„Ma, odbij, pope! šta ti pada na pamet?!“, izdrao sam se. „Ej, ej, ako je zbog cene, rekao sam gospodinu koji je zakazao opelo, em poslepodnevni obred, pa još samoubica, mora malo jača tarifa, ovaj…“ Uperio sam u njega pištolj, nije bilo druge. „Marš tamo odakle si i došao!“, naredio sam, a pop i njegov pomoćnik su počeli da beže uzbrdo.
„Ti, smradu, jesmo li barem diplomirali tu istoriju?“ „Kako? Pa, diplomirao si sa desetkom na stradanju crnogorskih četnika, brate moj! Izvidnica, izvidnica Pavla Đurišića!“
„Na kakvom bre stradanju?!“, načisto sam ispizdeo. „A na čemu si ti diplomirao?“ „Na lozi i vinjaku, jebiga, hehe, stiglo me ratište, ovaj, da ti sad ne objašnjavam, ionako znaš bolje od mene. To jest, ne ti, nego moj Mirko, moj Miki…“
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
