Stradanje Hromozomovo

Tamo živeše jedan dobri Kralj, toliko je dobar bio da su se mnogi stanovnici Srbije po belom svetu rastrčali da pričaju o njegovim dobrim delima. Kad na Zemlju siđe, Hromozom odmah stade dobrom Kralju zadnjicu celivati, svestan da ga je Otac poslao da časnim novinarskim poslom brani Kralja od zlih sila.

U Srbiji, avaj, beše podosta čudovišta tajkunskijeh, barem pedeset njih, nema šta sve nisu radili da Kralja nagrde. Kako Kralj uradi nešto najbolje za narod, ove mu zveri dušu iskidaju. Kralj je, recimo, podanicima obezbedio brzu selidbu u Carstvo Nebesko. Omogućio im je da od kuge poumiru, zemlju, vodu i vazduh je zagadio, kako bi se što pre razboleli i vozdigli se na Nebesa, ali su hijene plaćeničke ove uspehe prikazivale kao nekakva zlodela.

Jedan čak i opsova Kralja! Toliko je jeziva bila ta demonska psovka, da se njen odjek čuo i dve godine pošto je izrečena na podkasteniju vražijem, koje je ovo biće iz podzemlja, sa još jednim podjednako ogavnim čudovištvem, vodilo. I ne samo to, već ovaj što opsova ode se po belome svetu žaliti kako Kralj hoće glavu da mu odrubi, a Kralj je samo meka srca bio i hteo je da mu dušu grešnu spasi i preseli u Carstvo Nebesko, na vječno lečenije.

Ovo je samo najodvratniji od bezbroj primera gde tajkunska Hidra vezivaše ruke i noge dobrome Kralju srpskom, da ne može svoj narod u spokojnu budućnost voditi. Nije to Hromozom mogao da gleda, pa tako jedne noći kleknu na svoj persijski tepih i obrati se Ocu:

„Oče, ja ovo izdržati ne mogu. Žrtvovaću se u ime svih časnih srpskih novinara, tvitovaću tako da me sud žutih ološa osudi, pa kaznu neću platiti, sve da bi me utamničili u najmračniju tamnicu, gde jedan minut traje kao jedan dan, da sve novinarske grehe na sebe preuzmem. Nema druge. This is the way.“

Očevo ćutanje čestiti Hromozom protumači kao odobravanje i odmah se baci na svoj velikomučenički zadatak. Odista, ubrzo mu stiže poziv za odsluženje zatvorske kazne, u ozloglašenoj kažnjeničkoj kuli, u kojoj su za njega rezervisali najgoru, najhladniju i najmračniju rupčagu, sa sto sedam cimera, zlikovaca – sve gori od goreg. Ode Hromozom u tamnicu i sav čestit narod, njih troje, od njega se rastade u suzama.

Mislili su, našega Hromozoma više videti nećemo. Međutim, posle jednog dana, desi se Čudo! Hromozom izađe iz tamnice, jači nego što je ikad bio i ne pobeže na Nebo, poput nekih, već ostade uz svog Kralja i njegove pravedničke i parapravedničke formacije, da se zajedno biju protiv tajkunskih morbida.

Bio je to rat koji, posle Hromozomovog stradanja, nije mogao biti izgubljen. Narod srpski se od tad, početkom aprila pozdravlja međusobno sa „Izađe Hromozom“, „Vaistinu izađe“. I mlad lukac farba u ljubičasto.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.