Stradanje malog belog kunića

Pročitao sam je sigurno deset puta, nacrtao čak i strip po njenim motivima, a vrhunac moje dečje sreće bio je kad smo na Kaleniću kupili malog narandžastog kunića. Bilo je to milo stvorenje, koje nikada nije napravilo nijedan problem, ne računajući brabonjke koje je ostavljao tu i tamo, ali oni su bili mala cena za deljenje života sa nekim tako divnim i pitomim.

Na jednom od mojih rođendana, moj školski drug Klipeta, tako smo ga tada zvali, uhvatio je kunića za uši i vitlao njime po stanu. Srce mi se preseklo, kakvo ljudsko biće moraš biti da bi vukao kunića za uši. Odlučio sam da svog ljubimca nikome više ne dajem, ali ne zadugo. Kunić je narastao do veličine psa. Bio je to, ispostavilo se, flamanski orijaš i za njega nije bilo više mesta u našem malom jednoiposobnom stanu.

Ćale i ja odveli smo ga kod ljudi koji su rekli da će mu kod njih biti super, a šta se dalje desilo nemam pojma. Niko od nas troje nije bio srećan što smo se rastali od našega „zeke“, koji nikad nije ni dobio ime. Kako god da sam ga zvao, nije mi se uklapalo. To je zato što kunići sami sebi daju imena, lepo piše u „Voteršipu“.

Na Svetog Savu, na ogradi novosadske škole „Jovan Popović“, roditelji dece koji su nameravali da proslave školsku slavu, pronašli su obešenog „zeca“. Nije to bio zec, već kunić. Svako ko je čitao „Brežuljak Voteršip“ zna da su kunići manji od zečeva i imaju manje uši, ali dobro, sve su to zeke, nema svrhe cepidlačiti. Ovaj zeka bio je obešen o kravatu. Bio je mali i beo, sa nekoliko crnih šara, veoma sličan onom sa korica Nolitovog izdanja knjige koja mi je obeležila detinjstvo.

Pošto sam dugo oklevao da pogledam direktno u tu razglednicu iz savremenog srpskog društva, tek sam u ponedeljak popodne provalio da zeka ima na belom krznu nacrtan i crveni srednji prst. Novosađani, koji su prethodnog dana protestom ispratili kerušu Donu, koju je ubio bahati vozač KCV, tog ponedeljka su ispratili i obešenog zeku. Policija je obaveštena, ali do trenutka kada pišem ovaj tekst nije pronašla počinioce.

Očigledno ih zabole i za zeku i za decu, kojoj je darovan. Ne može niko da me ubedi da oko škole nema kamera za nadzor, stoga osnovano sumnjam da je monstrum koji je ovo uradio odveć bitan režimu da bi ga hvatali. Naprednjaci su već naredne noći pokušali da ubiju studentkinju Anu, šutirajući je i mlateći je bejzbolkama. Da li su oni obesili kunića? Ili njihove „kolege“? Ili oni koji njima komanduju? Ili svi zajedno.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.