Foto: Radenko TopalovićMalopre (nedelja, 12.30) sam stigao kući sa blokade studenata i građana kod tehničkih fakulteta u Beogradu. To je moja prva blokada, a na ovom mestu treća u tri dana i do kraja teksta ćete naići samo na moje ogromno ushićenje, radost i entuzijazam, jer mi se ostvarila želja da Srbija treba da zastane na petnaest minuta svakog dana, a ne samo jednom nedeljno.
Ovu želju ispunili su mi akademski građani, koji su protekle sedmice začeli veliku fakultetsku pobunu plenumima, fakultetskim blokadama, a na koncu i uličnim. Kada su se studenti tehničkih fakulteta okupili u onako impozantnom broju u petak, prvi put je studentski bunt počeo da liči na onaj pobednički iz devedesetih, koji je krunisan padom Miloševića, 2000.
Kada bi se masa studenata koji su u petak izašli na ulice ispred svojih fakulteta sabrala, broj pobunjenih studenata bio bi identičan, ako ne i veći, u odnosu na pobunjene studente iz protesta protiv izborne krađa 1996-1997. To je broj koji diže Srbiju iz mrtvih. To je broj koji može da se povećava iz dana u dan, jer će svako iole normalan osetiti potrebu da im se pridruži i zajedno s njima oćuti tih petnaest minuta dnevno.
Studenti sada u svojim rukama drže plamen, koji može lako izazvati požar, ako vlast na njih navali silom. Jedno je maltretiranje desetak osoba koje su na blokadama, to čak ostavlja prostora monstrumu da se kurči kako je onaj koji je čoveka nasadio na haubu svojih kola u pravu što je to uradio. Bilo kakav oblik nasilja prema pobunjenim studentima, sledećeg dana će povećati njihov broj i radikalizovati protest.
Studenti su sami sebe ubacili u zamku iz koje se ne izlazi do pobede. Sama odluka da se izađe na ulicu svakog dana herojski je čin, tako neobičan u mračnom dobu vikend protesta bez poente, da osećaj onih koji su se drznuli da prošire proteste na nivo koji oni zaslužuju, neizbežno vodi u ovisnost od protesta. Odlazak na ulicu svakog dana zbog tako važnog i velikog povoda, kao što je smrt ljudi u Novom Sadu i režimsko nasilje, postaće nasušna potreba protestanata.
Videće i drugi ove hrabre mlade i na baš mlade ljude, svakoga dana u sve većem broju, pa će poželeti da i oni dođu, kad god mogu. Našli smo se u situaciji u kojoj protest može samo da se širi, a banda nema pravi odgovor, kao što ga nije imao ni Slobodan Milošević. Studenti moraju da shvate, a nadam se da to već osećaju, da su izvojevali važnu pobedu za Srbiju, da su napravili veliki korak ka slobodi.
Oni moraju da znaju da su zahtevi protesta promenljivi. Njihova brojnost, istrajnost i hrabrost daju im za pravo da u hodu, u skladu sa ponašanjem režima, svoje zahteve radikalizuju. Njihova snaga u odnosu na sve aktivističke i opozicione faktore nudi im prostor da zatraže bilo čiju ostavku ili hapšenje. Samo napred, do pobede. Vidimo se na ulici.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
