Taktičko i strateško

Odatle puca baš lep pogled na Vojvodinu i na ogromnu crnu pečurku koja se diže u daljini, kod Novog Sada. Dok u panici zatvaram prozore i vrata, urlam: „Ka, jugu, ka jugu!“, jer instrukcije govore da, u slučaju nuklearnog napada, osoba treba da legne potrbuške, glavom okrenutom ka suprotnoj strani od one odakle eksplozija dolazi.

Budim se znojav, daleko od Beograda. Daleko od starog stana. Roditelji su mi se u pravom životu razveli 1989. Ćale je umro 2010. U pravom životu još uvek nema bojazni od toga da će nas neko gađati atomskom bombom, a kako treba da se legne ako se to desi, pojma nemam.

U pravom životu, doduše, pojavila se pre nekoliko dana informativna anomalija u kojoj nas, posle Putinove pretnje upotrebom nuklearnog oružja u ratu protiv Ukrajine, mediji uče razlici između strateškog i taktičkog nuklearnog oružja, predstavljajući taktičko nuklearno naoružanje kao maltene deo konvencionalnog arsenala.

Ovakve bombe mogu imati od jednog do hiljadu kilotona. Pičkin dim, takoreći. Čisto da bismo znali o kakvom je dimu reč, podsećemo se da je bomba bačena na Hirošimu imala petnaest kilotona.

Otkad to bilo kakvo nuklearno naoružanje, taktičko ili strateško (strateško je, inače, baš zajebano, uuuu) spada u podnošljivo, konvencionalno, uobičajeno, pa, eto, čak i očekivano?

Kad je pomahnitali „car sveta“ iz svog tajnog ruskog bunkera počeo da preti upotrebom nuklearki, s druge strane su stigla upozorenja na nivou: „E, mojne to, tebra“ i „Taktičko nuklearno oružje je maltene konvencionalno, iako ga niko od Nagasakija nije koristio.“

Šta ovo tačno znači? Da li Zapad navlači Putina da upotrebi atomsku bombu i tako se i formalno identifikuje kao najveće zlo na svetu, ili ga navlače da upotrebi nuklearnu bombu, da bi onda oni Rusima prosuli hiljadu na glave, ili ga jednostavno lože: „Ajde, ako imaš herca, da vidimo šta će da ti se desi.“

Dve grupe idiota ovome se raduju. Idioti na ruskoj državnoj televiziji, koji, očajni zbog blamaže na frontu, već mesecima navijaju za frljanje atomskih bombi na London i Berlin i idioti kod nas, koji, pritisnuti živim blatom u kom žive i koje ih polako guta, priželjkuju da se, zajedno s njima, udavi i ostatak sveta.

E, pa ja ne bih niko nigde nikakve atomske bombe da baca, izvinite, idioti. Dovoljno mi je što sanjam takva sranja. Ako poredimo globalne katastrofe, od kojih jedna tek treba da se desi, pandemija je bolja od atomskog naoružanja, iako je u Srbiji, zahvaljujući delanju režima, odnela života kao da je neko bacio dve taktičke nuklearne bombe na nas.

To ne znači da treba priželjkivati i prave bombe.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.