Tema za izbegavanje 1Foto: Radenko Topalović

Najpre sam želeo oštro da osudim fizički napad na Lava Grigorija Pajkića, državnog sekretara u Ministarstvu za rad itd, ali onda sam zaključio da se napadom na sekretara i svenulu TV zvezdu više ne bave ni oni koji su vest o napadu lansirali, pa sam se upitao zašto bih ja.

Kada sam tome dodao činjenicu da sekretar dolazi iz političke sredine kojoj laži i nameštaljke ne da nisu nepoznati, već predstavljaju osnovu političkog funkcionisanja, otišao sam do ogledala i pitao samoga sebe: „Šta ako su sve ovo izmislili?

Oni mogu do te mere da izmišljaju da će sutra i da uhapse nekoga sa inicijalima i da kažu da su rešili slučaj, a slučaja nije ni bilo! Štaviše, možda će lagati i da su uhapsili nekog sa inicijalima! Kako ćemo proveriti šta je istina, a istina je osnova dobre kolumne!“

Sebi iz ogledala sam odgovorio: „Postoji, ipak, određeni promil šanse da se napad zaista desio, u tom slučaju najoštrije osuđujemo napad na sekretara, jel tako?“

„A pazi ovo“, odgovorio sam samom sebi, „šta ako se napad zaista desio, ali su ga napali njegovi?“

„Hm, možda si u pravu, on ume da bude iritantan“, primetio sam.

„Ne, bre, kako si glup“, iznervirao se Mare iz ogledala, „napali ga njegovi, bez njegovog znanja, da bi nameštaljka bila uverlljivija!“

„Malo si paranoičan, matori“, rekao sam sebi u ogledalu, „ali, nije da nisi u krivu. A možda i nisi u pravu. Odnosno u krivu. Uf, kakav komplikovan slučaj, zašto policija nije odmah našla napadače, imaju kineske kamere po celom gradu!“

„Zato što…“, dreknuo je Mare iz ogledala, ili sam ja dreknuo, više ne mogu da se setim, pa sam samoga sebe prekinuo: „Pusti to, bre! Ionako mu je najdužu poruku podrške poslao Marko Đurić, wtf.“

Okej, zaključio sam, napad, odnosno „napad“ na sekretara Pajkića je tema za zaobići.

Ako se desio, najoštrije osuđujem one koji su ga napali, bilo da su „njegovi“ ili „s protesta“, a ako se nije desio, najoštrije osuđujem one koji su izmislili da se desio, iako nikada nećemo saznati da li se desio, niti ako se nije desio, kome je tačno palo na pamet da izmisli da se desio.

„Seti se samo“, odjednom se javio Mare iz ogledala, iako više nisam stajao pred ogledalom, „Lično on je išao sa kamerom na prošlim protestima i trolovao učesnike! Ko kaže da i sad ne troluje!?“

„Dobro je, tebra, smiri se“, rekoh samome sebi, „rekli smo da ne pišemo kolumnu o njemu,“

„On troluje, garant“, načisto je odlepio Mare iz ogledala, „Pogledaj samo na šta mu liči saopštenje o napadu! Kratak uvod, a onda panegirik Njegovoj Niskosti!“

„Pusti to, bre, matori. Dovoljno dugo se znamo da možemo da prepoznamo kada o nečemu ne treba pisati. Vidiš i sam da naši ignorišu tu temu“ „Kukavice, prokleta kukavice!“, počeo je da urla Mare iz ogledala na mene.

Takav vam je on, impulsivan i ponekad iracionalan.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari