Teror „saboraca“

Jebali su mi sve po spisku, vrištali, podsmevali se, graktali zato što izlazim na izbore. Takvu rulju manijaka i slepaca nisam sreo od bojkota 2020. To su isti oni koji su tada po društvenim mrežama pisali „BOJKOT!!!“, nesvesni šta to u stvari znači. Tada su ugnjetavali svakoga ko bi se upitao da li je bojkot zaista prava strategija.

Svako ko bi primetio da se bojkotom bez borbe na tacni daju parlament, gradovi i opštine, dobio bi etiketu Vučićevog bota. Bojkotaši su tačno znali da je bojkot pravo rešenje, da vođe bojkota imaju neku skrivenu ideju o tome kako rušiti ovaj režim.

Dok smo mi trpeli rezultate bojkota, to vreme iskorišćeno je za uspostavljanje dominacije u opoziciji.

Sad, kad se deo opozicije upustio u samostalnu izbornu borbu, vidimo kako funkcioniše srpska oligarhijska mašinerija.

Kod kolega iz United Media redovno dolaze bojkot-branitelji, ako im se omakne neko iz Biram borbu ili Kreni-promeni, biće zasut pitanjima o bojkotu, a razlika u odnosu na RTS je u tome što pored neće biti Orlića, da grakće.

Paralelno, na stranke koje izlaze na izbore, jurišaju naprednjaci, sa svojim uobičajenim prljavim trikovima i siledžijstvom. Što se nas glasača tiče, zahvaljujući bojkot-manijacima, proteklih dana prava je hrabrost reći da izlaziš da glasaš, dok njima niko ništa ne prigovara, jer jednostavno nema svrhe.

Prekjuče sam na mrežama napisao: „Podsetnik: svi na glasanje! Ne dajte naprednjacima i bojkotašima da vas smore!“

Blokirao sam više od pedeset bojkot-frikova koji su, sa nadmenim podsmehom genijalaca, koji će drugog juna uživati u našim mukama, našli za shodno da se poseravaju po meni, jer izlazim na izbore.

I bliski prijatelji se iživljavaju nada mnom. Tako me, recimo, jedan zatrpava mimovima protiv Sava Manojlovića u tolikim količinama da sam ga bacio na mjut.

Drugi mi je vrištao preko telefona, pre dve nedelje: „Mare, kako ne shvataš da je sve gotovo! Predaj se, predaj se!“ Rekao sam mu „Gotovo je drugog juna, a ne sad.“ Da ste mogli samo da čujete njegove urlike posle te rečenice.

Čak me i članovi šire familije podjebavaju, na tako jadan način, da sam se setio kako su me isti ti, svi oni zajedno – i porodica i prijatelji, nabijali na kolac 2016, kad sam se usudio da dovedem u pitanje integritet njihovog tadašnjeg idola Saše Radulovića.

Imaju li oni predstavu da njihovi glasovi mogu da pomognu u osvajanju Beograda? Da li ih je sramota što u svakom drugom mestu njihovi bojkot-bogovi izlaze na izbore?

Po svom siledžijstvu, bojkot-botovi se ne razlikuju od naprednjaka. Možda čak botuju sa iste adrese.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.